Шта Вас је подстакло да напишете "Поглед пролазника"?
– Са својим филмовима, или због њих, много сам путовао. Путовање ме одавно не интересује ако не радим док путујем. Другим речима, ако сам на путу без камере, бели папир постаје екран који ваља испунити садржајем. Одувек сам волео путопис, најотворенију књижевну врсту. У њега улази све: лица и предели, стих и јеловник, цртеж, сликарски доживљај и есеј, "сензуална етика", чак, сусрет са смрћу... Путопис је "унутарњи пејзаж" путника, нека врста епистоле. Објављивао сам у свим нашим главним часописима и новинама, јављао сам се и у "Политику" из Америке, Индије, из Аустралије, са Исланда и Малте... Неколико пута био сам сасвим на домаку књиге, али ме је управо снимање филма или ново путовање одвајало од ње "на кратко време". Путописни материјал се нагомилавао и тек на подстицај "Прометеја", за престижну библиотеку "Тајанствена тачка", најзад сам окончао књигу. Али, "оклевање" је омогућило посебну структуру у којој се прожимају готово сва моја путовања: путопис као живот.
● Сврставају Вас у свестране уметнике. Ви, ипак, тврдите да Вас је оно чиме сте се до сада бавили довело до осећања апсурдности у камијевском смислу. Зашто?
– Апсурдни човек је Камијева формулација. И двадесети, цинични век је ту врсту дијагнозе са много маште употпуњавао. Али, заправо, два наслова мојих књига "Лавиринт" и "Огледало" више говоре о мом властитом доживљају света. И трећи, "Промена"...
● Често цитирате Камија. Да ли сте ви његов побуњени човек?
– Па, његов "Мит о Сизифу" је заразан. Између апсурдног и побуњеног човека има довољно места за све нас.
= преузето. Одломак из интервјуа с Б. Драшковиићем: Политика
Нема коментара:
Постави коментар