 |
| Potpis jeseni (fotodokumentacija Zavetina, Mišljenovac, 2010. |
NIGDE NIKOG
_________________________
Ovo štivo
ispisala je osetljiva mudrost i mudra
osetljivost.Autor sledi, i bez skrivanja, i ustezanja ukazuje na pisanje Logosa ,njegov bezobalni diktat,
U ovoj pripovesti arheologiji prepliće se biblijsko, mitološko, htonsko,
filozofsko, antropološko, etnofantastično i fenomenološko stanje večnosti beskraja,
u prostoru i vremenu i to na uzorku gde
počiva Panonija, sve u grotlu istorije i
predela, neba i reljefa,prirode i ljudskih znakova, tajni i sudbina.
Rečenicama koje slikaju, slikama koje govore , znače i
zrače, u tekstu poput fuge i neprekidne sonate,Tomašević kroz
pesničku asocijativnu detekciju uskoivitlava na primeru porodične sage
ogroman prostor značenja koji je posledica samooostvarenja teksta, samoiznenađenja
i samoootkrića u istom.To se u prozi
ostvaruje vrlo retko i uspeva samo ponekima.
Ator ne piše o
nečemu već kroz nešto ,smenjuju se pasaži različite kako formalne tako i semantičke određenosti, prelazi se iz unutrašnjeg monologa, kroz narativni alter ego u svedočenje o trećem licu ali
je sve u zahtevnoj ,bogatoj, teksturi,ponekad poput slika Jakoba Van Rojzdala, Avekampa, Brojgela ili
Konjovića, ponekad kao veličanstveni igrokaz u ekstertijeru gde se događaji
pretvaraju u doživljaje ,ponekad kao kamerna,
metaforična fuga poput scena iz Bergmanovih filmova.Reč i pisanje,bagrem i zvezde, dnevna
čudesa i noćni predeli,smena pustoši i melahnholije, indignacije i sećanja,
bolova i vejavice, rekvizitarijum,,herbarijum,terarijum, akvarujum i sve što se nađe na putu tog pisanja kao samoispisivanja,
tog muzilovskog samostvaranja knjige jeste nanos snažnog a sugestivnog,
kontrolisanog poetskog jezika gde se jedna
Ravnica pretvara u dno mora ili
vrh života, ono što je bilo ili ono što
će biti a sve u poetskoj sadašnjosti govora, predistorju ili post istoruju.Svega.Potomci
Vuka Isakoviča, putnici i tragači, junoše i muževi , pitomci, studenti,
Hefestovi, kovači,potomci Edena ,oficira kraljevske vojske i onog što će drugim
povodom steći utočište u zimzelenom,alpskom delu Evrope jesu protagonisti ove
dramatične ali nikad patetične poetske
ispovesti koja svoje obrte stiče na mestima jakih epifanija a ne puke ,narativne funkcionalnosti.Ovde je siže
kao fuga, kao potkožni ili podnebesni monolog , trajan kao opstanak na Ravnici u tom susretanju tla i nebesa.
Ovo je pisanje koje
ide ka pisanju,nesaznajno, pisanje kao izgovaranje velikog praštanja,autobiografija
o Ravnici, s porodicom, bližnjima, vržnjacima u haosu, ratovima, svetkovinama
iz detinjistva, ali bez uopštavanja
istorije već u gustoj poetkoj marinadi,
od začina i ozarujućeg a ne
usmrćujućeg znanja , od svetog bleženstva pisanja kao blagodeti pisanja u susret punom melodije i vlage,, podteksta i boje, sve u službi uzvišene zablude bez koje i nema pisanja
S jedne strane nežna i nepregledna sonata snegova u iskonskoj
potvrdi pustoši, s druge strane pustoš gradova bez duše i toponomastika
skrovitih ili prećutanih odredišta duše. Ne krije se ni udeo pesnika, filozofa,
slikara,duhovnika,stradalnika i veličanstvenih lutalica
Iznad blata je Čovek volje, al i melanholije.
Pred nesputivom večnošću su nade i pojave, ljubavi i drhtanja, sveci i živuljke,konkretne scene i oštre,lične
slike.
I pisanje protiv
života kao i život protiv pisanja,hramovi,voćnjaci, kasarne,smrznute ledine
i prozirna mora, bivše more u sudbini ljudi i
predela,kovači, oficiri, Hefest kao kosmogonijski zanatlija, Heraklit, Aristotel,Parmenid,
Trakl, Heldrelin, Celan, Crnjanski, Niče,Huserl, Hajdeger, Prust, mi bi dodali Berhard i Bruno Šulc -sve spojeno sponama opreznog nepoverenja da bi se desila
priča koja traje u večnom prisustvu, samobnovljiva
i bez čitanja, kao dokaz da je pisanje
Biće.I sve tako, do ovog vremena, do sebe kao naslednika,do pročitanih
knjiga, univerziteta, biblioteka, katedri i ljudskih predela,Morao sam putovati,otresti se sofozma života
i preći na pisanje.Bar dok mnome vlada snaga zablude.Ovo je
delo misionarskog boravka poezije u prozi koje zaslužuje i posvećenog čitaoca.
_________ Iz propratnog pisma Šajtinca:
"Časni
Lukici, i ,ZAVETINO: saljem ovo otvoreno pismo Bosku Tomaseviću, pa vi odlučite,
moja
je želja da se kolebljivci okrenu čitanju Boškove proze i poezije.Steze
vam ruku r, š, "
________ Tomašević je dobitnik književne nagrade "Zavetina" "Drvo života", baš za ovu knjigu povodom koje piše Šajtinac (nap. urednika)
