Translate

ШИРОК ВИДИК

ШИРОК ВИДИК
Поглед кроз "Капију Звижда". Пројекат "Заветина". Виртуелни музеј...

ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

среда, 7. септембар 2022.

Питалице

 На шта овај свет подсећа у последње време, нарочито у малим местима, полупропалим селима, у државама без стварне самоуправе и одговорности?

На ово?




 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Снимљено у  петак, 13. март 2020. (Не у Шведској, у Србији. Морали смо да се вратимо крајем фебруара, јер је мени истицао дозвољени боравак. Моју сапутницу је, док смо путовали, често обузимало привиђење њене покојне мајке на небу. Мајка јој се јављала из натмурених облака. Из сабласног пуног месеца, баш кад смо напуштали Хрватску у јурили према Београду - Знате ли где се враћате, куда идете?)  - Нисмо знали. Ту се завршавао један одсек  живота, који је барем имао некакву наду, упркос свему; а нови је почињао у оваквим пејсажима.... 


*  *

Или на ово?

На ове три слике једног дворишта породичног?


 

 



*  *










Снимљено 07.09.22, пре осам изјутра.  - Разлика: између оплевљене траве после последњих киша, и неоплевљеног дела уз неоплевљене пукотине уз двоишни калем...

Трезвеног и вредног домаћина би то нервирало, почупао би коров, јер делује тако дивље уз зреле гроздове, али ми не стижемо последњих дана, јер има пречих послова (од спремања зимнице и кувања парадакса до припремања огрева у нашем делу континенталне прашуме, Лакомица)

Та Разликиа ме подсећа на мој живот, на оплевљено и неоплевљено...

Понекад ми дође да заплачем, не баш као оном Црњансковом јунаку Чарнојевићу (у дана и ноћи ратовања у Галицији, Први светски рат), по сто пут у току дана и ноћи. Не. Само кад се сетим шведских језера, не једног које сам видео, него многих, али и европских градова кроз које смо пролазили, возили, и заустављали се само по пар дана, да преноћимо, најчешће у Немачкој, у оном делу налик на Шумадију...

Не, не желим да се подсећам "љубави"; мене је водио Северни анђео, не тамо нека авантурискиња, криптојеврејка, или душа пала са Сиријуса. Не...

У суштини, временом, на жалост, и оно најузвишењније, завршава, или на гробљу (незаобилазном, или као на првој слици, горе).










*     *

Прво сам снимио из овог угла овај простор, дворишта у коме су проживели свој век (покојни отац и мајка), и где је и мени писано смирење. Ту није, на први поглед, Разлика, у првом плану.



Већ онај бетонирани део, испод кога и у највећим сушама теку невидљиве бањске воде, које су покојног Михајла доводиле до беса.

 



*  *

Мени се допао, донекле, овај снимак.

 


*  *

 

Ова сива и са пегама леопарда огромност бетона?


Сваки живот, па и најнезнатнијих људи (после седамдесете) има ту огромност и тежину проживљеног и искуства, просејаног на многим финијим ситима. И тада би понеки, који имају неко зрно талента, требало да седну и да одвајају, филтрирају, све оно што се помешало, истину и лаж, љубав и мржња, многе растанке и пре свега - манипулацију неизбежних, неанђеоских бића коју су ветрови, или разне службе или секте, сејале по градинама заточника истине...


А шта ја чиним напунивши 72. годину?

Чега се сећам?

Шта ме боли?

Док изговарам молитву Нашем Свецу, Арханђелу Михаилу, од кога молим заштиту и снагу за опроштај, надам се да ћу скупити довољно снаге за смирење... Јер у смирењу је све, и Бог, и чете анђела, и Арханђелова небеска војска...

Црњански, кога сам "испитивао" на Филолошком (1974, ретка прилика и сусрет на правом месту -  у пуној Једанестеци - преко 115 питања; одговорио само на неколико), враћа ми се, поново и поново, али не више са "Дневником о Чарнојевићу", ни "СЕОБАМА", ни књигом "КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА", већ стиховима младог Црњанског:

 

Милош Црњански – СЕРЕНАТА



milos rnjanski serenataЧуј, плаче месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па кад се зажелиш мене,
не вичи име моје у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
а не твоје страсти, ни чланке голе,
но стисак грања руменог увенулог.

А кад те за мном срце заболи:
загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти,
Ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.


Тек сада ту песму осећам на прави начин; тек сада. Као и крај поеме "Стражилово"...


...Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.
И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.

И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.

И, тако без станка,
тетурам се видиком, без престанка.

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.

Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милује ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.
...
И, тако, без звука,
смех ће мој падати, са небеског лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.
...
И, тако, без мора,
прелићу живот наш, зорама Фрушких гора,
И, тако, без пића,
играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

"Серената" и "Стражилово" су "спојиле" почетак и крај, зиму и пролеће, лето и јесен, трагично осећање живота... на непоновљив начин. Тишину и бескрај, Бога и анђела, оног што му се име не спомиње,.. Сотонски бол и Северног анђела... 

итд.




Нема коментара:

Ecumenical Newspapers

Ecumenical Newspapers
Уредник "Заветина"

СУРБИТА Диз