ШИРОК ВИДИК

ШИРОК ВИДИК
Поглед кроз "Капију Звижда". Имање "Заветина"...

Translate

ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

субота, 20. август 2011.

Nova knjiga pesama Boška Tomaševića

biblioteka:DUBOREZ

 Boško Tomašević
 NIKUD


Na Blagovesti krenuti kući, u tuđinu.
Na Blagovesti krenuti sa nemačkom zemljom,
sa belom cvatnjom i brijanicama zvona, umiven
na Nekaru.


Poći iskošen svetlošću kada nema pokreta.
U zastalosti poći. U podeljenosti koja ne razume
ni jedno nebo, osim jednog jedinog,
ni jedan jezik, osim jedan jedini.
....................................


Tomašević, Boško,1947-Nikud,2011, str.144,21 cm,broširano sa plastifikacijom,latinica


Edicija BRANIČEVO je ovih dana objavila knjigu pesama profesora TOMAŠEVIĆA NIKUD, dobitnika književne nagrade ZAVETINA Drvoi života (2010). 
Isto tako, Edicija BRANIČEVO je publikovala i novu knjigu pesama Okvir Zorana M. Mandića, takođe dobitnika knj. nagrade "Drvo života" (2010).
Kako nezvanično saznajemo, Edicija BRANIČEVO će objaviti, posthumno, i jednu knjigu prevoda nedavno preminulog Petra Krdua, takođe dobitnika najviše knj. nagrade ZAVETINA za 2010. godinu. 
Poternica za čitaocima jednog beogradskog izdavača; beogradski izlozi; avgust 2011.




ISBN 978-86-7315-068-0

субота, 7. мај 2011.

НАГРАДЕ ЗАВЕТИНА ЗА 2010. годину Бошку Томашевићу и Зорану М. Мандићу, Петру Крдуу


Кад се доделе све могуће и немогуће књижевне награде у Србији и на просторима бивше Југославије, тек онда се додељује ово признање Заветина. Додељује се оним књигама и ауторима који афирмишу, актуализују или проблематизују феномен изгубљене древне науке, спектар живе традиције, књижевности и алхемије, без обзира на жанр (поезија, роман, есеј, огледи и др.)
Додељује се онда – кад има респективних дела и кандидата.

Награде су к о р е к т и в н е, н е н о в ч а н е...
                                     ____________________________________

Награда Амблем тајног писма света за  2010. годину  додељује се – посмртно – песнику, преводиоцу и  респективном издавачу Петру Крдуу (1952 – 2011). 
Награда се састоји у публиковању књиге одабраних песама – дигитално издање.
Петру Крду је песник, преводилац, уредник у КОВ. Један је од оснивача Европске награде за поезију. Аутор је збирки песама Заменице, У цркви Троја, Љубичасто мастило, Мој грађански шешир...
О Петру написао је  нешто најкраће и врло речито Драшко Ређеп: „Он је два песника, двојина лирике, двогуба светлост суботња.

Нема преводиоца“.
То је написано на крају једне књиге пуне штампарских грешака!
Не тако давно питали су га да ли припада „неком клану-
-               Да.
А ком?
- У мом клану су Набоков, Кавафи, Цветајева, Јонеско, Целан, Мишо, Д. М. Томас, Шимборска, Сиоран, Ле Клезио, Холан, Транстремер и многи које сам штампао. А то друштво не може се назвати кланом јер се кланови не стварају по уметничким вредностима, већ по личним интересима. Великанима није потребно да се удружују. Напротив, они су јединствени, а по томе су духовни клан”.
   У књизи Мој грађански шешир има барем петнаестак одличних песама, што није мало,за једну земљу где има „много песника по глави становника“...


                                                             _______________
Награда Дрво живота за 2010. годину додељена је двојици савремених аутора:  Бошку Томашевићу, за роман, објављен у часопису UNUS MUNDUS и Зорану М. Мандићу за књигу песама Бог у продавници огледала.
Бошко Томашевић: Нико, нигде .- UNUS MUNDUS, Ниш, бр. 37/2010, стр.197-347
Зоран М. Мандић, Бог у продавници огледала, Интелекта, Ваљево, 2010

........Мандић је можда на погрешном месту тражио Бога (у овој књизи има доказа за то), али нема сумње да није далеко дан или ноћ када ће почети да га налази у себи, у близинама Божјим, што се врло, врло ретко дешавало у српској поезији у последња два века (погледати сва издања антологије Несебичан музеј (1998 – 2009).
И Томашевић и Мандић заслужују много већу пажњу и издавача, и критичара, и тумача, чланова жирија, царинарница свих фела у српској књижевности, а пре свега читаоца – од којих су, као и неколико других српских потиснутих истинских писаца – упорно и перфидно, сатански потискивани према периферији српске књижевности, где им уопште није место...
То су писци на које немам потребу да се кладим, снажне индивидуалности за које је лепота јача од вере. Они суверено припаадају том једином подручју  где се читаво човечанство сусреће у  слози и братству (Мур).
Најлепши део њихове књижевне лепоте је онај  који не изражавају сасвим две споменуте књиге ових аутора, већ природа њихових најбољих остварења, и усмерења, која по природи не трпе лаж. Дотичући се лажи или кључа који води према крају, и Томашевић и Мандић, стигли су до страховитог искуства пораза, а одатле се већ назире уска стаза према дрвету живота, не дрвету знања...Полазећи том  стазом према дрвету живота, оба писца ће наићи на пријатеље о којима нису ни сањали... 
.....Томашевићев роман, гле, чуда, нико у његовом завичају, земљи Србији, не хтеде да објави као књигу, што само неупућене може да изненади.
Зашто би се српски официјелни издавачи бавили објављивањем Томашевићевих тзв. «ненаписаних књига»? Зашто, реците! Официјелни издавачи - годинама и деценијама, зашто не рећи и вековима  -   вешто се баве игнорисањем  тзв. «написаних књига»  које «већ сачињавају Вавилонску библиотеку једино живих књига. И болних, као живот.Говорити о њима значи најпре умрети. Претворити се у лед и хтонску тишину» (стр. 343).
И Мандић и Томашевић, бавећи се смислом писања, мишљења, и певања, гнушајући се историје и њеног опаког наноса, покушавају  да се људски извуку «из лавиринта смећа» ,  без наде да ће у огледалу  угледати лице Бога, можда чак не ни властити «пречишћени одраз лица».
Побеђени немају пријатеља, сматра Сази, али имају горко искуство пораза, од кога песници, ипак, могу да направе нешто.
Стварни успех у књижевности се увек плаћа многим неуспесима, и ко зна чиме још! 

ПРЕПОРУКЕ
УНУС МУНДУС, часопис који је
објавио Томашевићев роман

ЧИТАЊЕ, ПИСАЊЕ, И МУКА

Побеђени немају пријатеља, сматра Сази. Та мисао ми се врти у памети, као и пет реченица при крају  првог романа Бошка Томашевића (скромно крштеног) Нико, нигде (UNUS MUNDUS, Ниш, бр. 37/2010, стр.197-347): У књигама које је написао догодило се много тога како је записао, много пре него што их је био записао. Нису му донеле никакву славу. Биле су то што су морале да буду: књиге. А књиге се не пишу ради славе. Него стога да буду... (стр. 346). Зоран М. Мандић самоћу доживљава (и опева) као извор заразе (в. Мандићеву песму Самоћа, у књизи Бог у продавници огледала, Интелекта, Ваљево, 2010, стр. 17) Притиснут оним што га одвлачи од читања и писања, Мандић, како вели, не успева да чита Макијавелија и / Емерсона... Из неке велике муке се оглашава, тврдећи: «Човек не припада ником» (песма  Поглед са исповедаонице, стр. 13). Привиђа му се очев кишни мантил из 1950-те... Опседа га смрт, и човек  који мора  да се ослободи: / митова, илузија, кланова, / превара, догми». Тишти га сазнање да има песника «који ни после / 40 година / писања поезије не знају о чему се / заправо ради у њој, у меандрима њене / магије за чије разумевање је потребна / посебна поезија, речи које не постоје, / или још увек / нису пронађене». У истој песми овај шесдесетогодишњак опомиње: Смрт се не одгађа. Размишљајући о смрти оца – и Мандић, и Томашевић, нагињу се над бездане, до којих ретко стижу толики извикани савремени и ловорикама овенчани, како у српској, тако и у европској поезији. ....
Садржај УНУСА МУНДУСА
И Мандић и Томашевић, бавећи се смислом писања, мишљења, и певања, гнушајући се историје и њеног опаког наноса, покушавају  да се људски извуку «из лавиринта смећа» ,  без наде да ће у огледалу  угледати лице Бога, можда чак не ни властити «пречишћени одраз лица».
Побеђени немају пријатеља, сматра Сази, али имају горко искуство пораза, од кога песници, ипак, могу да направе нешто.
Стварни успех у књижевности се увек плаћа многим неуспесима, и ко зна чиме још! ...

Мирослав Лукић: ЧИТАЊЕ, ПИСАЊЕ, И МУКА



   
Почетак Томашевићевог романа


Кренимо од наслова. Он је несумњиво симболичан. Шта Бог тражи у продавници огледала? Јавља ли се као муштерија или као неко, ко осмотривши оно што му огледало приказује, жели да промени свет? Хоће ли, као Алиса, да се у огледало увуче и открије онај други, паралелни, одсдањани или сањајући, сасвим свеједно, свет? Јесте ли он творац и онога што се иза огледала збива? Која је, уосталом, симболика огледала? Истина, самоостварење, мудрост, ум, душа, натприродна и божанска интелигенција, искреност, чистота... Амбивалентно по значењу, може бити и соларно и лунарно.  Може ли се данас уопште споменути, када је о књижевности реч, огледало, а да се Борхесу не обрете у наручју? Шта је Борхес, данас, нама?
            Песме или лирски есеј? Нову Мандићеву збирку несумњиво треба упоредити са Малим (п)огледима (2006; допуњено издање 2008), њеном близаначком књигом? Као што бисмо мини есеје могли (понекад се то и чини) третирати као песме у прози, другачијом графичком организацијом Мандићеве песме могли бисмо "преобући" у мини есеје. Имамо писца који, негирајући сваку круту жанровску омеђеност, своје литерарно стваралаштво укотвљује у особен међужанровски простор.И тамо и овамо, једнако као и: ни тамо ни овамо. Песништво његово налик је на живу. Покретно, гибљиво, неухватљиво, незаробљено.Мандићевско. Препознатљиво од прве....“
Душан Стојковић: Есејистичка поезија. Видети више: https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/kanal-fltra/esejistickapoezija

------------

“:Čovekovo uspinjanje ka božanskom , otežano je dvojnošću njegove prirode. Dok duh teži visinama, materijalno ga vuče naniže. Raspet između dve krajnosti, prinuđen je da živi zemaljski život, mučen neodgonetnutom potrebom da pogleda šta se krije iza tvrdih obrisa stvari, s druge strane ogledala. Zato mora da bude „neograđen“ , slobodan. Da se uzdigne iznad materijalnog čiji je sinonim „ smeće“, „organon ljudske gluposti“(21). Da odoli sirenskom zovu prepuštanja lagodnostima prolaznih darova. Da se oslobodi nesvesnog, tupog trajanja. 
Svet kulture u pesmama „ Bog u prodavnici ogledala“ Zorana Mandića , putokaz je pesničkom ja ka velikom cilju. Prizvani su : „nedostižni“ Dostojevski, Niče, Homer, Šekspir, Renbo, Borhes. Slikari: Leonardo da Vinči , Botičeli, Karavađo, Bata Mihajlović, ali i : Pitagora i Tesla, svi na poslu otkrivanja velike tajne, nasuprot „legije nasamarenih nesrećnika predvođenih Cezarom i Napoleonom“ , „ graničarima bezumlja“(111), kojima je mesto u istoriji smeća jer nisu put istine već laži i taštine, poroka u kojima prebiva zlo. Iznad svih uzdiže se lik Hrista i poziva na podvig. Njima pripada budućnost, jer su imali smelosti da zavire iza granica vidljivog i pojavnog i svetu otkriju nepoznate prostore kojima teži čovekovo duhovno biće. Međaši vremena , označili su put ka Tvorcu, zaslužili Njegov pogled . Mandićeva poezija rekapitulira njihov doprinos i u tome je njen poseban značaj. 

PESMA KAO POKUŠAJ DA SE ISKAŽE NEIZRECIVO / Miroljub Milanović . -  Видети више:



Награду “Дрво живота” је до ове године чинила

Заштитна повеља Заветина, одговарајућа садница дрвета (Бршљан, Багрем, Храст, Рајско дрво Звижда), тестија препеченице; кафа са оснивачем награде; и, у понеким случајевима – публиковање  новог рукописа (до 100 стр. у Едицији Заштитна повеља). Од ове године награду чини Заштитна повеља Заветина, кафа са оснивачем награде, и отварање посебних, појединачних фајлова награђених аутора на Веб сајту Заветина Библиотека АБВГ (уз подршку  Googla).
Награда је последњи пут додељена 2008. године.
Награда ће бити додељена награђеним ауторима око Спасовдана 2011. године.
    ____________
    Честитамо награђенима и препоручујемо њихове књиге читаоцима свуда где их има!


уторак, 3. мај 2011.

Ускоро обелодањивање имена добитника књижевне награде "Дрво живота" за 2010.


Један од знакова препознавања
ЗАВЕТИНА

Најутицајнија књижевноуметничка, стваралачка и медијска иницијатива на Балкану

 
ЗАВЕТИНЕ (познате и као  Мобаров институт, тзв.Алтернативна или Пишчева издања)  покренуте су са вером да су часописи и књиге вечни новац, светски капитал. То је девиза Едиције ЗАВЕТИНА, београдских Заветина, које су покренуте 1983. године. ЗАВЕТИНЕ су опстале више од четврт века без ичије помоћи, пре свега без помоћи и СФРЈ и СР Србије. БЕЛАТУКАДРУЗ (М. Лукић) основао  је и објављивао неколико књижевних часописа (Заветине, Дрво живота, Уметност махагонија. Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, и Велику магазу). Успео је да објави на стотине бројева споменутих часописа, истина у тиражима невеликим. Домет штампаних ствари у ограниченим тиражима је - ограничен. 
ЗАВЕТИНЕ су, из тога гета малих тиража, изашле захваљујући интернету...
Захваљујући  Сазвежђу Заветина - својеврсној Зони преливања, где се различитост европских нација и култура, књижевности, уметности укршта, преплиће, стварајући нешто много боље што Србија, Европа и свет до сада нису имали... 
Настало је полазиште у културно-књижевни лавиринт звани Едиција ЗАВЕТИНЕ. Овде ће свако моћи да се обавести о сазвежђу ЗАВЕТИНА, и да одабере неки пут којим вреди да се запути...  Захваљујући овом Агрегату, одавде се може кренути у својеврсни електронски лавиринт београдских Заветина, иза којих не стоји ни велики ни прљав капитал, већ несебичност и неуморност српског писца, антологичара, романописца, уредника, издавача БЕЛАТУКАДРУЗA

Ecumenical Newspapers

Ecumenical Newspapers
Уредник "Заветина"