Паланка је изгледа на Балкану вечита / Белатукадруз (012)

Из мојих Бележница.  

Паланка је изгледа овде  вечита

     16.јули 1973. Поглед са пута (за бившу воденицу у Шљивици). Уз пругу, према месту где је под правим углом секу Белилски и Просјански  пут... Поглед на северозапад, на равницу, реку и брегове на северу. Ето уживам у томе да гледам, опет и опет, те вечерње магле изнад врба. Да чекам Залазак. Облаци плави као челик и небо загаситоцрвено подсећају на гомилу слеђених плавих љубичица на великој угрејаној табли зиданог шпорета. Топло је и слеђене плаве љубичице се топе, али  јопш се нису истопиле.јошувек је небо као песак на речној обали, сув, све више загаситији од сенки. Кад сам се враћао кући трчао сам преко двеста корака (небо је сасвим потамнело, а тамо где је била гомила слеђених плавих љубичица, остале су само нејасне тамне хриди. Комбајн се враћао преко поља. У воћњаку на источном улазу у село (ових Добросављевих, неограђеном) угледао сам необично крушног, дугог свица, у Мишљеновцу кажу "светњака".  (Понео сам га нашој кући.) ..

    На радном столу су ме чекале белешке о утисцима од пре неколико дана (забележених у Кучеву). Три листа. Први је био о "Пијаном Бачи".  - Хајде, Бачо, плати ракију!  

    Бача одмахну главом као да то уопште није чуо и поче да звиждуће.

    - Хајде, плати, двај пет банке!

    - Добро, па што ме мучиш? Па пусти ме да седим на миру и да те лепо гледам!...

    И Бача настави да разговара сам са собом, млатајарјући прстима и доказујући нешто неком невидљивом.

    Неко пусти радио, а Бача поче да звижди за себе, пушечи, пућкајући облаке дима са срећним изразом на лицу  и загледан у неке друге крајеве, опијумске. Напослетку звизну, изброја ситан новац, остави га ан столу и изађе у ноћ...

    ...Други лист је имао неку врсту наслова "Плажа изнад ћуприје" (кучевске). И испод тога су били поређани,као стихови, ови појмови:

     пешчани спруд

     мртве коприве

     кадуља

     тополе

     руб спруда

     деца

     девојке, усамљене, и оне у води

     фрајери

      жене професора

      наставник, грдосија ( заљубљен у два своја сина; "тата, види, тата, као пливам...")

      девојчице са појасевима за пливање

      врели ветар; шуморење топола

      ваариште (ниже ћуприје)

      Сликар "Ћурка"

       Мостом тутње зелени аутобуси

       коњи упрегнути у кочије

        две циганчице, једна од њих са ретким зубима,слабашна петнаестогодишња девојка, зове другу, другарицу у води, лепо грађену девојку: "Изађи, Данка, из воде! Изађи, бре!. Хајдемо на ручак... "

        Синиша*, типичан пример младића који се много досађује...

        

      =извор:  (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац

Белатукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950. - )

    _____________

           * Зашто сам све то записивао? Тада, средином јула 1973. године када сам имао пуних 23 године. Који Синиша? питам се данас - 5 априла 2017. године. После пуне четрдесет и четири године. Синиша "Кеље"? Кога узгред буди речено нисам видео барем једно двадесет пет година!

      Био сам неким послом до Кучева, са млађим сином; ишли смо од продавнице до продавнице и тражили један део за причвршћивање корпе, пртљажника на крову аута; и нисмо могли да нађемо. "Било то некад, ко то сад производи?" чудили су се продавци у продавницама ауто делова.

Све је исто и можда мало горе него што је било када сам као матурант напустио родни крај пре скоро 40 година. Новост су  три  старачка дома, и две полулегалне куће за провод. Фасаде нису кречене од 1970 и неке... 

Кад је лепо, пошто сам на селу, у Мишљеновцу, идем да обиђем највећи комад имања који нам је оставио отац (Лакомица, Преко Пека), старим путем, Просјанским, који је у турско доба био џада, и који пролази близу тог имања (око 700 метара највише од села), обавезно пређем пругу, железничку пругу  (Бордо - Одеса, познату као пругу 47. упоредника) Београд - Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - Мајданпек - Бор - Зајечар.Том пругом не пролазе више путнички возови, као некад кад сам био дете и младић, већ само кинески теретни воз, три пута дневно. Та пруга је обрасла травом, а бедеми су постали мале прашуме, парлог, страва је и описати. Нисмо се ми погубили, него нас у загубицу тера надреална политика. Већ предуго. Не дај боже да дође до новог Балканског рата, тек би се онда видело (мада се и овако види без цвикера), колико је све отишло у  п. м. (неко нередовно стање)... 

Неко треба и да преживи, и да исприча причу о страхоти овог пропадања. То није сиоранска кратка хроника пропадања. Ми имамо кућу у центру , и већ је трава у другом дворишту до колена!! Нисмо се повезали ми у Србији, да; ја сам сањао да се повежу српски север и српски југ. (Па сам био и направио једну локацију; електронску; али њу не може подржавати и пунити само један човек. Потребно је  несебично и искрено порадити на неком покрету за то повезивање, и привредно и духовно!) Из тих крајева бивша СФРЈ је извлачила тврди сој наших људи, и злато, бакар, волфрам и сировине; а шта је тим крајевима дато?  То су огромни пусти и ојађени простори, у којима је зацарила полупустиња. Укинут им је и воз, путнички воз!Захваљујући мојој другој покојној жени Шолету, и њеној старијој сестру, која нас је  - пошто је била у могућности (зарадила је пензију у Бечу) - возала од Старе планине до Трговишта, Врања, Радан планине, јер је била заљубљена у тај део света, о коме ја нисам знао ни много, ни довољно,  али сам захваљујући Соколовићкама, први пут у својим шесдесетим годинама схватио тугу  тог шоповског света, најтврђег у нашем национу; видевши га својим очима. Темштица, и манстир који смо обишли, између осталих ствари, као и манастир у коме је спремана Четничка акција, на мене су оставили утисак за читав живот. И да није било тих добрих жена, могло се догодити, и да умрем а да о тим крајевима имамо само  површне представе на основу некакве криве глупе локалне географије. 

     Тако и те забелшке, необјављене, од пре четрдесет и више година, невеште и документарне, узгредне и интимне, потврђују да је паланка овде вечита и као задата! Покушавао сам ипак, да се сетим тога дана, када сам забележио она додата два листа, и сетио се те кучевске плаже, сетио се свих који су били тих неколико часова на њој, у Пеку или крај Пека. Сетио се Зорана "Ћурке", и оних других мештана са којима сам се виђао. Не и М. Стојићевића. Сетио сам се тетка Наталијиног дома на врху Ћеране, деда Здравка Лукића, теће Милана Жикижа "Брке" -читаве галерије једног света који је изумро крајем прошлог века... И о којима сам оставио траг, на овај или неки други начин. Бог да им душу прости...  (5. 04. 2017)