ШИРОК ВИДИК

ШИРОК ВИДИК
Поглед кроз "Капију Звижда". Имање "Заветина"...

Translate

ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

петак, 23. октобар 2015.

Пронађен печат кнеза Лазара!

ОТКРИЋЕ печата кнеза Лазара у остацима средњовековног града Рудника је спектакуларан налаз до кога су у последњим данима овогодишње кампање дошли археолози Филозофског факултета у Београду и Музеја Рудничко-таковског краја. Били су запањени кад је из земље изронила метална плочица-матрица с минуциозно угравираним владарским грбом, карактеристичним шлемом украшеним бивољим роговима и натписом: "Господин Лазар кнез све српске земље". Печат је урезан "у негативу", као слика у огледалу, да би се читао правилно после отискивања у злату или воску.
- Реч је о јединственом налазу, до сад смо познавали само отиске печата на владарским повељама сачуваним у ризницама. По први пут пронађена је матрица којом су ти печати отискивани. Њу је могао да носи само кнез Лазар или његов најближи сарадник из дворске канцеларије - каже доцент др Дејан Радичевић који с кустосом Аном Цицовић руководи истраживањима.
Они истичу да је проналазак кнежевог печата дефинитивно потврдио важност средњовековног Рудника и наговестио да је у граду постојала владарска резиденција.
- Рудник је био врло важан извор Лазареве економске моћи, а печат доказује да је он боравио у њему и издавао повеље - каже др Радичевић. - Лазар је ширећи државу следио традицију Немањића и овладавао кључним рударским местима, од Новог Брда до Рудника, који му је био веома значајан.
Да би прецизно установили од ког је метала изливена матрица послали су је на испитивање у Републички завод за заштиту споменика културе.
- Спектрометријска анализа је дала невероватан резулатат, да је реч о аутентичној легури коју су направили овдашњи металурзи - каже др Радичевић. - Печат је направљен од легуре која садржи 80 одсто бакра, осам одсто олова, шест одсто калаја, два одсто цинка и један проценат силицијума. Суштински, то је оловно-калајна бронза којој су остали легирајући елементи дали посебне особине.
Стручњаци сматрају да је с печатне матрице отискивана предња страна жига и да је вероватно имала и други део.
Са археолошког налазишта на Руднику
- За другим делом печата и за остацима владарске резиденције потрага тек почиње - каже др Радичевић. - Печат који смо пронашли подсећа на "велики типар" којим је оверена повеља светогорском манастиру Пантелејмону, али и на печат с писма Дубровчанима.
Титула коју је Лазар користио на рудничкој матрици и тип витешког шлема старији од приказаног на рељефу у Хиландару, указују да је овај печат кнез користио у раној фази владавине.
- Вероватно је реч о периоду непосредно после 1373. кад је победио великаша Николу Алтомановића у сукобу око Рудника - каже др Радичевић. - Од тада овдашњи рудници и градови постају значајан извор моћи кнеза Лазара, а доцније деспота Стефана Лазаревића и Вука Бранковића. Овде је радила најдуговечнија и последња ковница новца средњовековне Србије.
Средњовековни Рудник није био заштићен зидинама и можда је то разлог за губитак и откриће кнежевог печата. Наиме, одмах после Косовског боја 1389. угарски краљ Жигмунд покренуо је поход на "шизматичку" Србију, а први циљ му је било освајање "Рудничке планине" и њених богатстава. Међутим, наишао је на жесток отпор и морао је да се повуче. Затим је 1390. безуспешно опседао Острвицу, главну рудничку тврђаву.
- Угарски упад је кратко трајао због неочекивано упорног отпора Срба, које је највероватније предводио великаш Никола Зојић - објашњава др Радичевић. - Зојић није учествовао у Косовском боју јер је остављен да брани северну границу, што значи да су Срби били свесни опасности од Угарске.
Угари су искалили бес на цивилном насељу Руднику.
- Лазарев печат смо пронашли у отпадној јами, као да га је неко бацио у задњем тренутку, да би спречио да владарска ознака буде пронађена и злоупотребљена - каже др Радичевић. - Тај археолошки слој указује да је град био спаљен и разорен. Током обнове преко необичне скривнице је подигнута нова велика грађевина, која је практично сачувала печат.
Ана Цицовић каже да ће од четвртка печат бити изложен у Музеју Рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу.
др Дејан Радичевић, Ана Цицовић
ОДБИО ДА БУДЕ ТУРСКИ ВАЗАЛ
Будући кнез Лазар рођен је 1329. као син племића Прибца Хребељановића, који је после Душановог крунисања постао логотет - канцелар на његовом двору. Одрастао је и образовао се на двору најмоћнијег балканског владара тог доба. Женидбом са Милицом из лозе Вукана Немањића, Лазар је практично ушао у владарску породицу. У борби племства после Душанове изненадне смрти, прво је постао владар моравске Србије, а временом и најмоћнији међу српским племићима. Одбио је буде турски вазал и покушао да као и Душан створи хришћански савез за одбрану Европе од Османлија. Папска Европа је одбила да му пружи подршку. Лазар је повео српску војску у бој на Косову који је био Пирова победа: Османлије су накратко заустављене, а цвет српског племства је изгинуо.
ТРГОВАЧКА МЕТРОПОЛА
Средњовековни трг Рудник био је цивилно насеље с густом концентрацијом солидно грађених објеката великих димензија, међу којима више православних и католичких цркава за приморске трговце. Град је био седиште трговачких компанија и администрације, са царином, дипломатским представништвом, резиденцијама, већницом, гостионицама и свратиштима за путнике.


Пронађен печат кнеза Лазара! | Репортаже | Novosti.rs

субота, 10. октобар 2015.

Ракићу нису опростили господство

МОЈЕ право интересовање за Ракића почело је када сам, пре много година, у једној антикварници нашао његову прву збирку, “Песме”, објављену 1903. године. Читајући те песме (“Жељу”, “Освит”, “Једној покојници”, “Искрену песму”, “Гроб”, итд), које нису личиле ни на шта што је пре њих постојало у српској поезији, постало ми је јасно да је управо Ракић био наш први модеран песник, чији сензибилитет више није имао ничег заједничког са старинском поетичношћу његових претходника. 
Овим речима професор Леон Којен, за “Новости”, објашњава шта га је привукло Милану Ракићу и инспирислао да сачини књигу “Песме”, коју је објавила “Чигоја штампа”.
Текст Ракићевих песама први пут је критички приређен, а у опсежном поговору Којен даје ново тумачење његове поезије и њеног места у српској песничкој традицији. Којен је први пут представио Ракићев опус хронолошки, као три веће целине које чине “Песме” (1903), “Нове песме” (1912) и касније песме које њихов аутор није издао као посебну збирку.
- Сам Ракић је поступио друкчије, јер је 1924. издао своје песме групишући их тематски а не хронолошки, и приређивачи његове поезије у томе су га следили све до данас. Али, оно што у овом погледу чини песник за живота не мора да обавезује касније генерације читалаца, критичара и приређивача. Ако нас занима шта је једна поезија значила у свом времену, па и шта је сам песник желео да постигне, морамо је сагледати онако како се развијала и мењала, а то тражи овакво издање које ће пратити њену еволуцију. Само се на тај начин могу добро видети и унутрашња разноврсност Ракићевог иначе невеликог опуса и његови дубљи квалитети који нису потпуно исти у његовој раној лирици, у нешто каснијим песмама косовског циклуса (писаним 1905-1911) и у позним песмама из последње две деценије песниковог живота - каже Којен.
ИДЕОЛОГИЈА И КЊИЖЕВНОСТ* Утичу ли идеолошке прилике и данас на оцену поетских и књижевних вредности?
- И књижевна дела и идеолошка схватања живе у истом културном простору и обострани утицаји међу њима увек постоје. У томе нема ничег рђавог, све док се идеолошки погледи не намећу на основу политичке или финансијске моћи: тога у некој мери има и данас, али у поређењу са комунистичким временима ствари стоје неупоредиво боље.
* Шта, поред овога, издваја ваше издање у односу на ранија?
- Вероватно зато што је сам Ракић одабрао и груписао песме за издање из 1924, каснији приређивачи ограничили су се на то да исправе најочигледније грешке у њему и на томе су се, нажалост, зауставили. Међутим, текст песама у том издању, пре свега када је реч о интерпункцији али местимично и више од тога, не одговара ономе што је Ракић заиста написао. О издању из 1924. бринуо је песник и Ракићев пријатељ Милан Ћурчин, који се Ракићу и понудио да му буде издавач, а не сам Ракић, који је у то време био посланик Краљевине СХС у Софији. Рукопис песама који је Ракић из Софије послао Ћурчину срећом је сачуван и он се данас налази у Архиву САНУ.
* Шта се види на том рукопису?
- Јасно се виде, поред неких исправки Ракићевом руком, и многобројне интервенције унесене другом, очигледно Ћурчиновом руком, које од тада па до данас кваре текст Ракићевих песама. Правећи ово издање, ја сам све те “наносе” отклонио, ослањајући се и на Ракићев рукопис послан Ћурчину, и на текст његових збирки из 1903. и 1912, и на аутографе његових песама, који се такође чувају у Архиву САНУ. Мислим да је на тај начин успостављен потпуно аутентичан текст Ракићевих песама и да ће читаоци, после толико времена, најзад моћи да читају тачно оно што је Ракић написао.
* Зашто се педесетих и шездесетих година прошлог века Ракић изненада нашао на удару критике, с последицама које и данас утичу на рецепцију његовог песништва?
- Судбина Ракићевог песништва после 1945. била је компликована, и то је један од разлога што сам овом издању додао дуг поговор који даје и општи поглед на његову поезију и осврт на њену рецепцију у комунистичко време. С једне стране, Ракић је увек остао школски писац, чије су песме самим тим стално биле доступне читаоцима. Али су, с друге стране, најутицајнији критичари тог доба (Зоран Мишић, Миодраг Павловић, Света Лукић, Јован Христић, нешто касније и Радомир Константиновић) бацили на Ракића неку врсту анатеме, тврдећи да “његова уздржаност, његово господство, у ствари његова надменост” имају “изразито грађански, класно-грађански карактер”, да његова поезија “не прекорачује норме грађанског доброг понашања” и “грађанског видокруга” и да јој зато недостају аутентичност и дубина (Павловић), штавише да су му песме “само претенциозне и празне, као и грађански духовни живот” (Христић), да “неке недобачености Ракићевог песништва” потичу отуда што “камерна лирика ниче тамо где се најмање осећа пулс класне борбе” (Лукић), најзад да је Ракић типичан представник “репресивне културе” српског грађанства, чија је поезија, пуна “речи без егзистенцијалног покрића”, углавном лишена праве вредности (Константиновић).
* Које су последице?
- Неоспоран ауторитет ових критичара, подржан идеолошком правоверношћу њихових оцена, учинио је своје: критичари другачијег мишљења о Ракићу (Зоран Гавриловић, Владан Недић, Никола Кољевић) нису успели да га у пуној мери одбране од ових оптужби, колико год да су оне почивале на неодрживом схватању како Ракићеве поезије тако и српске културе његовог доба.
* Каква је данашња слика о Ракићу?
- После званичног раскида са комунизмом, разлози иза којих је стајала официјелна идеологија тог доба одједном су се показали у свој својој голотињи. Али, уврежена мишљења никада не нестају преко ноћи. Нова, праведнија слика о Ракићу тек се ствара - рецимо, књига Јована Пејчића “Милан Ракић на Косову” (2006) лепо је осветлила ову важну епизоду у песниковом животу - али ће, чини ми се, бити потребно још доста критичког преиспитивања да се створи тачнија и целовитија слика о Ракићу од оне која постоји данас. То, по мом мишљењу, мада не увек у истој мери, важи и за читаво раздобље српске књижевности које су обележили Ракић, Дучић, Пандуровић и Дис у поезији, Богдан Поповић и Јован Скерлић у критици, а прва серија “Српског књижевног гласника” (1901-1914) у српској култури и књижевности уопште.
* Да ли је у Ракићевом опусу значајнија његова рана лирика или песме косовског циклуса?
- Рекао бих да се тек у великом распону између ране лирике и косовских песама види сва вредност Ракићеве поезије.
Леон Којен: Ракићу нису опростили господство | Култура | Novosti.rs

ЧЕТИРИ У ЈЕДНОЈ



Једна од најпопуларнијих и најомиљенијих поема српске књижевности "Мостарске кише" Пере Зупца, коју годинама наизуст знају генерације љубитеља поезије, објављена је пре тачно 50 година, 8. октобра 1965. Стихови који су постали симбол младалачке љубави, настали су готово случајно, стицајем срећних околности.
Присећајући се тог дана, Зубац за "Новости" каже:
- "Мостарске кише" су настале у Новом Саду, у просторијама тадашње Омладинске организације, где сам се затекао правећи друштво пријатељу и песнику Радету Томићу. Он је за загребачки "Телеграм", где смо обојица објављивали, куцао песму, ја сам се једно време досађивао, а онда сам сео за писаћу машину, увукао папир и за непун сат исписао "Мостарске кише". Можда би поема била и дужа, али више није било времена, јер је требало да обојица песме предамо на пошту.
Уредник "Телеграма" и угледни песник Звонимир Голоб објавио је у целини поему 21-годишњег непознатог песника, што је тада било неуобичајено. Поема је затим наставила да живи својим животом, штампана је као постер у ревији "Полет" и омладинском листу "Поп-експрес", потом у виду плаката у сарајевском часопису "Спектар", у листу "Здраво", као и улазница за једно ауторово књижевно вече у "Скендерији". Преведена је на више језика, а само у тадашњем СССР њен тираж у елитном часопису "Работница" био је 19 милиона и 750 хиљада примерака.
РАДОЗНАЛИ БРОЗМноге читаоце је копкало да ли се између Светлане, јунакиње "Мостарских киша" и песника ипак нешто догодило. - У Дому омладине 1969, уочи уручивања штафете, стихове је, на свој непоновљив начин, говорио Милош Жутић. У једном тренутку, у шаљивом жаргону, обратио нам се Тито: "Друг Бевц пита да ли је заиста нешто било". Изненађен и збуњен, одговорио сам одречно, а Броз је духовито закључио: "Да је нешто и било, песму не би ни написао!" - сећа се Зубац.
Јубилеј "Мостарских киша" издавачка кућа "Адмирал лукс" обележила је објављивањем књиге у којој су преводи поеме на 12 језика. У новом, другом издању, појавиће се још три превода, на немачки, шпански и грчки.
- Као млад човек, нисам ни сањао да ће ови стихови постати толико читани и да ће их говорити многи познати глумци - каже Зубац. "Мостарске кише" преко ноћи су ми отвориле сва врата и био сам радо виђен у друштву многих познатих и старијих колега. Матија Бећковић ме је као млађи брат водио на своје књижевне вечери. Публика је тражила да говори своју "Веру Павладољску", а он ме је подстицао да казујем "Мостарске кише".
Десанка Максимовић је једном приликом јавно рекла: "Штета што ово није написала женска рука!". Јуре Каштелан је говорио како ови стихови имају чудесну спиралу музике и емоције, а музику је препознавао и Зуко Џумхур и са чуђењем причао: "Кад год говорим `Мостарске кише`, увек чујем неку другу музику". Популарност поеме Душко Трифуновић је објашњавао чињеницом да је реч о чисто исказаним емоцијама које осећа свака генерација.
ЧЕТИРИ У ЈЕДНОЈ
У лику Светлане, Зубац је, каже, спојио четири своје младалачке љубави: Марију из Мостара, Веру из Осијека, Љиљану из Београда и Драгану Влајић, која је, као и он, тада била студенткиња, и последња је ушла у песму. Касније је постала његова супруга, а преминула је пре неколико месеци.


Поема 'Мостарске кише': Створена у једном сату | Култура | Novosti.rs

четвртак, 8. октобар 2015.

Нобел за књижевност Светлани Алексијевич



СТОКХОЛМ - Белоруска књижевница Светлана Алексијевич овогодишњи је добитник Нобелове награде за књижевност, саопштила је шведска краљевска академија, која је истакла њено "полифонијско писање, споменик патњи и храбрости у наше доба".
Награда за књижевност је четврто од овогодишњих Нобелових признања које је досад додељено.
Нобелова награда вредна је осам милиона круна (972.000 долара).


Нобел за књижевност Светлани Алексијевич | Култура | Novosti.rs

Ecumenical Newspapers

Ecumenical Newspapers
Уредник "Заветина"