Translate

ДИЦА СЗ

ДИЦА СЗ
Документационо информациони Центар Сазвежђа Заветина

среда, 03. децембар 2014.

НАГРАДА ЗАДУЖБИНЕ „НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО“ НЕ­БОЈ­ШИ ВА­СО­ВИЋУ



           
Задужбина Николај Тимченко Лесковац
               Булевар Ослобођења 101  16000 Лесковац                               
        ___________________________________________________


НАГРАДА ЗАДУЖБИНЕ „НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО“

Образложење

Жи­ри За­ду­жби­не „Ни­ко­лај Тим­чен­ко“, ко­ји је ра­дио у са­ста­ву: Јо­ван Пеј­чић, пред­сед­ник За­ду­жби­не „Ни­ко­лај Тим­чен­ко“ – члан, Го­ран Мак­си­мо­вић, про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ни­шу – члан, и Ми­ли­вој Не­нин, про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Но­вом Са­ду пред­сед­ник жи­ри­ја, јед­но­гла­сно је од­лу­чио да до­бит­ник На­гра­де „Ни­ко­лај Тим­чен­ко“ за 2014. го­ди­ну бу­де 

НЕ­БОЈ­ША ВА­СО­ВИЋ
есе­јист, пе­сник, књи­жев­ни кри­ти­чар и историчар

за књи­гу из­у­зет­не аналитичко-по­ле­мич­ке сна­ге Зар опет о Ки­шу?,
ко­ју је 2013. го­ди­не об­ја­ви­ла из­да­вач­ка ку­ћа „Кон­рас“ из Бе­о­гра­да
           
Књи­га Зар опет о Ки­шу?, из­ну­ђе­ни на­ста­вак Ва­со­ви­ће­ве књи­ге Ла­жни цар Шће­пан Киш – По­ле­мич­ки осврт на де­ло и иде­је Да­ни­ла Ки­ша (Бе­о­град 2004, 2005), пи­са­на је, као и прет­ход­на, с истог ста­но­ви­шта – да ци­ти­ра­мо Сре­те­на Ма­ри­ћа: „са ста­но­ви­шта здра­вог ра­зу­ма, те та­ко скром­не, а мо­жда нај­ве­ће те­ко­ви­не људ­ске“. Оту­да књи­га и де­лу­је та­ко окрут­но и не­у­мо­љи­во.
            Не­бој­ша Ва­со­вић не са­мо да је по­ка­зао, још јед­ном, да ли­те­ра­ту­ра има свој про­стор ис­тра­жи­ва­ња, већ и да се о књи­жев­но­сти мо­же пи­са­ти, да па­ра­фра­зи­ра­мо Јо­ва­на Скер­ли­ћа, са ви­ше књи­жев­них пре­о­ку­па­ци­ја, жи­во и за­ни­мљи­во.
            Ис­пи­су­ју­ћи сво­је­вр­сну од­бра­ну ли­те­ра­ту­ре и по­ка­зу­ју­ћи да у ли­те­ра­ту­ри не­ма за­у­век до­би­је­них би­та­ка, Не­бој­ша Ва­со­вић нам је по­да­рио књи­гу по­сле ко­је оно што су пи­са­ли Да­ни­ло Киш и Дра­ган М. Је­ре­мић (Час ана­то­ми­је и Нар­цис без ли­ца) не мо­же ви­ше би­ти чи­та­но на исти на­чин... Да по­јед­но­ста­ви­мо – ис­пи­су­ју­ћи ре­че­ни­цу ко­јом би тре­ба­ло да бу­ду за­до­вољ­ни и они ко­ји Ки­ша обо­жа­ва­ју и они ко­ји сум­ња­ју у бо­жан­ство – Киш се мо­ра по­но­во чи­та­ти.
            А ми смо на­гра­ди­ли јед­но увер­љи­во чи­та­ње!

За жири
Миливој Ненин с. р.
Лесковац
1. децембар 2014.
                                 Задужбина Николај Тимченко
                                                                                              
= видети више:  Награда Николај Тимченко

четвртак, 18. септембар 2014.

ПОСТХУМНО ПРИЗНАЊЕ ПЕСНИКУ НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ / Зоран М. МАНДИЋ


Сертификат признањa

Ових дана породици недавно преминулог песника НИКОЛЕ ЦИНЦАРА
ПОПОСКОГ (Струга 1944-Земун 2014) године уручено је високо признање
Међународне академија „Браћа Миладинов“ из Републике Македоније које
му је додељено постхумно. Реч је о признању БЕЛА ДИ СУПРА – ГОРНА
БЕЛИЦА. Ово признање је песнику Николи Цинцару Попоском додељено за
његово стварaлаштво и допринос светsкој литератури и уметности.
Сертификат признање су потписали председник Јован Пскоски и директор
Разме Кумбаровски Међународне академије из Струге која носи име по
браћи Дмитру и Константину Миладинов, такође рођених у Струги, а умрлих
у Инстанбулу. Браћа Миладинов представљају кључне фигуре националног
препорода у Македонији и Бугарској у другој половини 19. Века.

недеља, 10. август 2014.

Gornje Podunavlje

Odavno, još u vreme stare zemlje, kada sam posetila Plitvice a kasnije saznala koliko ljudi nikada nije otišlo da vidi ovaj predivan prirodni fenomen, pitala sam se kako to da odu da vide Nijagarine vodopade a ne požele da posete Plitvice. Dobro nije isto, ali lepota je baš u tome što nije isto. A nije ništa manje fascinantno i lepo.
Jeste li zamišljali nekada kako bi bilo divno da posetite prašume Amazona? I da vidite sav taj biljni i životinjski svet kojim je bogato ovo područje. Amazon je, ako niste znali, reka najbogatija vodom na svetu. E, ja sam prošle nedelje posetila deo Evropskog Amazona, to jest, Specijalni rezervat prirode “Gornje Podunavlje”.
Iskreno, kad sam pošla, nisam imala predstavu šta ću videti i koliko je važno ono što ću videti.
Elem, Evropski Amazon čine donji tokovi reka Drave i Mure kao i Dunav koji se na njih nadovezuje i spadaju u eokološki najznačajnija rečna područja u Evropi. Specijalni rezervat prirode “Gornje Podunavlje” prostire se uz levu obalu Dunava u Vojvodini. Da vas podsetim, Dunav je uz Volgu najvažnija evorpska reka. Kroz istoriju je vekovima predstavljao važnu geografsku referencu i bio veoma važan plovni put, i danas je njegov tok na području Evrope uglavnom plovan. Pratiti tok Dunava je kao putovati kroz vreme i ova reka se nalazi na listi UNESCO-ve svetske baštine.
Pre nego što vam ispričam šta sam videla i čula, nedavno je naš premijer izjavio kako smo najnižu ocenu od Evropske unije dobili iz oblasti ekologije, da Srbija uopšte ne ume, ili nije sposobna, ili neće da upravlja svojim vodama.
Verujem, kao što vidite iz naslova, da su vlasnici prirode neka druga stvorenja, ovo mora da zvuči neverovatno, mi ljudi smo ubeđeni da smo vlasnici svega na planeti pa smo tako mnogim biljnim i životnjskim vrstama ili oduzeli ili uništili prirodna staništa a samim tim ih i zatrli, više ne postoje. S tom mišlju sam krenula u obilazak Gornjeg Podunavlja, nespremna, to jest, bez ikakvih informacija šta to znači obnavljanje vlažnih staništa i čemu to. Šta su uopšte vlažna staništa? Duž Dunava je za poslednjih 150 godina, uništeno više od 80% prirodnih vlažnih područja. Menjan mu je tok, neke promene dovode do katastrofalnih poplava kakve smo videli ovog proleća, vlažna staništa, rukavci i bare su isušivani, razne vrste riba su nestale, životinja takođe. To vam je kao da imate dvorište od deset ari a da je osam od toga uništeno, da ne možete da sednete u dvorište da popijete kafu, da ne pričam o tome da vam ni cvetak ne bi uspeo jer ste mu sve ono što mu je potrebno za rast i razvoj oduzeli.
Kako sam vam ja prosečan čovek čija se ekološka svest, jer niko na njoj nije radio kroz obrazovanje, svodi na to da ne treba zagađivati prirodu, stvarno mi nije bilo jasno šta to treba da se radi kako bi čovek prirodi vratio ono što joj je oduzeo, a naročito mi nije bilo jasno kako će čovek prirodi vratiti vodu. To da ne ne treba zagađivati nije dovoljno, priroda je već toliko zagađana da nam se debelo sveti iako toga nismo svesni. A svestan postaneš tek na licu mesta.
Ono što sam videla pokazaću vam kroz fotografije, ako vas put nanese, ma nemoj da vas nanese, planirajte i posetite Gornje Podunavlje, uživaćete u prirodi, bajkovitim šumama, malo ćete se istraumirati kad se nađete oči u oči sa divljom svinjom, na trenutak ćete se naći u nekom drugom svetu, disaćete neki drugi vazduh. Poješće vas komarci, ali vredi.
        = izvor: videti više

понедељак, 14. април 2014.

Kome?



Širi izbor za Miljkovića
Širi izbor za nagradu “Branko Miljković” za najbolju knjiga pesama u 2013. godini obuhvata 12 naslova, a dobitnik će biti poznat u maju.
Među delima u širem izboru su knjige pesama Slobodana Zubanovića “Trebalo bi to da pročitaš”, Bojane Stojanović Pantović “Lekcije o smrti”, Dejana Ilića “Katastar”, Dragana Boškovića “Otac”, Saše Radojčića “Cyber zen”, Vase Pavkovića “Majstori pevači”, Danice Vukićević “Svetlucavost i milost”, Petra Matovića “Odakle dolaze dabrovi”, Radivoja Šajtinca “Zlo cveća”, Saše Jelenkovića “Gola molitva”, Stevana Tontića “Svakodnevni smak svijeta” i Zvonka Karanovića “Kavezi”.
Žiri čine Nikola Vujčić, Aleksandar Kostadinović i Goran Stanković, a odabrao je knjige u širem izboru nakon čitanja i vrednovanja sto poetskih naslova.
Nagrada “Branko Miljković” biće dodeljena u maju u okviru Dana Branka Miljkovića.
Nagrada je za 2012. godinu dodeljena Alenu Bešiću za knjigu pesama “Golo srce”, u izdanju Narodne biblioteke “Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva. Bešić je bio 42. dobitnik nagrade “Branko Miljković” koju Grad Niš dodeljuje od 1971. za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku iz prethodne godine. 

SEEcult.org 10.04.14

субота, 01. март 2014.

OZNA lagala da su se deca odrekla Draže Mihajlovića

 DRAGI tata, žao mi je što te ne videh kad si bio u U.
Onda si bio blizu i da je došao po mene neko ja bih vrlo rado došla da
te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno. Na Božić, na
Badnje veče, naročito mi je mnogo teško što sam sama. Tada sam bila sa
Čika Acom (senator Aleksandar Aksentijević). Oni njegovi su vrlo dobri,
ali meni nije bilo moje braće i roditelja. Sećala sam se onih Badnjih
večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo
zajedno.“



Ovako je Gordana Mihailović pisala ocu generalu
Dragoljubu Draži Mihailoviću, 27. marta 1944. Samo pet i po meseci pre
nego što će ona i brat biti uhapšeni.

„Posao
te je, tata, potpuno otrgnuo od nas, zar nisi poželeo da me vidiš kada
smo bili na sat odstojanja. Znam da je sada rat, svesna sam prilika u
kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski
narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti. Razgovarala sam
sa bratom i njemu je žao što smo praznike proveli odvojeno, kad smo već
bili u šumi. Pa ipak, tata, ja sam srećna da te je dužnost prema
otadžbini otrgla od nas dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da
je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio. Voli
te, Gordana.“

Gordana i njen
najstariji brat Branko uhapšeni su 18. septembra te godine. Uhapsili su
ih borci Šeste hrvatske (ličke) divizije Prvog proleterskog korpusa.
Ubrzo posle toga „Politika“ je objavila da se deca odriču oca. Polemike
da li su oni to zaista uradili traju do danas.

KALABIĆEVO PISMO
U Crnoj Gori Dražina deca ostaju do početka nemačke operacije „Švarc“, u
maju 1943, kada se Vrhovna komanda u poslednji čas izvlači iz obruča.
Kao pojačanje u dolinu Lima pozvana je Kosjerićka brigada Požeškog
korpusa. Vojislav prelazi u tu brigadu, a sa njim odlazi i Branko, kao
civil, i pridružuje se Gordani. „Sastao sam se sa Brankom i Gordanom.
Vrlo dobro izgledaju. Gordana se vežba u gađanju puškom i vrlo dobre
rezultate daje“, izvestio je Dražu 24. maja 1943. iz oblasti Kosjerića
Nikola Kalabić.
Istorijske
činjenice govore da su vest o zarobljavanju Dražine dece radio-stanice
prvi put objavile 20. septembra. Pozivajući se na Radio London, Nedićevo
„Novo vreme“ 21. septembra piše: „Sin Draže Mihailovića pao u ruke
bandi. Engleska obaveštajna služba javlja iz Titovog glavnog stana, da
su komunistički banditi zarobili sina generala Mihailovića.“ U štabu
Prvog proleterskog korpusa, posle višenedeljnih priprema, od Branka i
Gordane je zaista zatraženo da se izjasne protiv oca. „Dobili smo
pismeni zadatak da napišemo izjave“, svedočio je Branko novinaru i
publicisti Miloslavu Samardžiću. „Svoga oca se nikada nisam odricao.“

U
„Politici“ 31. oktobra 1944. objavljen je naslov: „Deca Draže
Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca“. U članku je objavljen niz
izjava pripisanih generalovoj deci: o saradnji četnika sa Nemcima i
Gestapoom, o tome kako im je „jedini interes rakija, kocka, sve ono što
kafana pruža“, kako su „izdali srpski narod“... Međutim, nijedna
rečenica ne potvrđuje decidno naslov. Članak je ilustrovan fotografijom
Branka i Gordane dok sede i pišu izjave.

Šest
decenija kasnije, 18. septembra 2005. godine, „Politika“ objavljuje
neku vrstu demantija. Navodeći slučaj Branka i Gordane, kao i još neke
slučajeve prisilnih mobilizacija dece četničkih komandanata, pišu: „Ovo
je tipičan primer manipulacije, jer su pobednici zloupotrebili decu,
prisilivši ih da navodno priđu partizanima, kako bi ostalom narodu
pokazali da i deca četničkog generala podržavaju nove komunističke
vlasti.“

Tokom devedesetih uveliko se
verovalo da su Gordana i Branko početkom Drugog svetskog rata otišli u
partizane, a najmlađi sin Vojislav u četnike. Istoričar Bojan
Dimitrijević, koji se dve godine viđao sa Brankom dok je pripremao
knjigu o đeneralu, tvrdi da mu je najstariji Dražin sin priznao da su on
i Gordana bili skojevci pre rata:

-
Od troje dece, njih dvoje bili su članovi SKOJ-a. Ipak, za vreme rata
pratili su oca, a sredinom septembra 1944, pošto su partizani zauzeli
Valjevo, i posle kraljevog proglasa od 12. septembra preko Bi-Bi-Sija,
kojim poziva četnike da priđu partizanima, i oni se priključuju NOV. Ne
pod prinudom, već kao predratni skojevci. Ali nikada se zaista nisu
odrekli oca. To je bila propaganda novih vlasti.

Dimitrijević dodaje da su mnogi napustili četnički pokret kad su partizani bili nadomak Beograda:

-
Posle su mnogi u emigraciji tvrdili da Gordana i Branko i nisu Dražina
prava deca, već da je jedini njegov sin Vojislav, koji je uz oca i
poginuo. Činjenica je da su oni tokom 1943. i 1944. proveli vreme blizu
njega. Branko je čak završio Školu za rezervne oficire (u Brajićima
ispod Ravne gore). Gordana je bila sklonjena sa drugom oficirskom decom.
Sa njom je bila i ćerka Dragiše Vasića.

Da je Branko bio u SKOJ-u potvrđuje i Miloslav Samardžić:

-
Početkom 1943. nemački oficir je prilikom obilaska logoraša naredio da
se na Banjicu dovedu i Dražina deca. Oficir nije znao da Dražina supruga
Jelica razume nemački. Preko ilegalnih veza poručila je deci da beže.
Branko je u međuvremenu postao član SKOJ-a, pa je tražio od drugova da
njega i sestru prebace u šumu. Ti skojevci, takođe deca iz visoke
građanske klase, bili su više teoretičari, zanesenjaci, i nisu ništa
učinili. Onda se obratio četničkim ilegalcima, koji ih odmah prebacuju u
Kosjerić.

Gordana
je od tada, kako kaže, najviše vremena provodila u Subjelu, gde je
stekla najbolju doživotnu prijateljicu, Ljubicu Protić. Branko je otišao
u Vrhovnu komandu, u Gornje Lipovo iznad Kolašina, gde se nalazio i
Vojislav.
Pukovnik Dragan Krsmanović, nekadašnji šef Vojnog
arhiva, tvrdi, pak, da nikada u rukama nije imao nijedan dokument koji
bi potvrdio da su se Dražina deca odrekla oca, pa čak ni da je Branko
formalno bio član SKOJ-a:

- Ne kažem da
dokumenti postoje, ali je zanimljivo da ih nikad nisam video i ne znam
nikoga ko ih je video. Moje mišljenje je da je sve to iskonstruisano
naknadno, u propagandne svrhe. Branko jeste koketirao sa levičarstvom,
ali nema dokaza da se formalno učlanio u komunističku omladinu.
Partizanska vlast je htela ne samo da pobedi neprijatelja, već i da ga
diskredituje, a za to je najbolje bilo da upotrebe njegovu decu.

Komunisti
su vremenom nadograđivali ovu priču raznim detaljima, pa se čak
govorilo da se Tito lično starao da deca njegovog neprijatelja ne
stradaju, pa ih je doveo u svoj Prateći bataljon. To, međutim, nije
tačno. Deca su poslata na Sremski front. Komandant Šeste hrvatske
(ličke) divizije rekao je da se posle „interesovao za tu malu Dražinu“,
dodajući: „Tražio sam da dođe nekada na sastanak boraca Šeste divizije
da porazgovaramo, ali nije dolazila“.

Gordana
Mihailović preminula je 12. februara (ali je tek prekjuče objavljeno). U
stanu, zauvek usnulu, našao ju je oficir koji je posle 2000. ostao bez
posla, pa je radio u službi za brigu o starima i svakodnevno joj donosio
hranu. Poslednja njena želja je bila da je sahrane bez ikakve pompe.

SUSRET S NEDIĆEM

Jednom mi je Gordana pričala o susretu sa generalom Milanom Nedićem, kaže Miloslav Samardžić.

-
Prkosna devojčica otišla je pravo u njegovu kancelariju, da ga moli da
joj oslobodi majku sa Banjice. Izgledao joj je kao dobrodušni džin, sa
blagim krupnim očima i još blažim, dubokim, glasom. Zapamtila je njegove
reči: „Draža žrtvuje život, a ja žrtvujem i život i čast.“

Jelica
Mihailović je u januaru 1944. puštena sa Banjice. Četnici je odmah
sklanjaju u brda iznad Čačka, a u selu Rošci prvi i jedini put tokom
rata sreće se sa mužem. Tu su bili i Branko i Gordana.



OZNA lagala da su se deca odrekla Draže Mihajlovića | Društvo | Novosti.rs

среда, 22. јануар 2014.

Evropska nagrada za poeziju KOV "Petru Krdu" - Adamu Zagajevskom




Žiri  Evropske nagrade zapoeziju KOV- Petru Krdu koju dodeljuje Književna opština Vršac od 1987.godine, i koja se dodeljuje bijenalno, jednoglasno je krajem decembra 2013.odlučio da ovo priznanje pripadne poljskom pesniku Adamu Zagajevskom , za izuzetan doprinos modernom pevanju i mišljenju.
Poetska misao poljske književnosti, rapsodično je overena znacima Adama Zagajevskog koji nesumnjivo ide u red reprezantativnih sudbina velike severne nacije. U njegovom zavičaju, ili bolje rečeno zavičajima, nostalgiju privremenosti, ali i povremenost granica doživaljavaju kao dramatičnu istinu.
A. Zagajevski
U stvaralačkom dijalogu sa liderima evropskog pesništva, i Encensbergerom takođe, Zagajevski je granični pesnik milenija ali svojom promišljenom agendom u isti mah i prorok i Sizif, često gnevan zarad onih koji dolaze.
Žiri su sačinjavali dvoje dosadašnjih laureata Ana Blandijana (Rumunija) i Vjačeslav Kuprijanov (Rusija), i glavni i odgovorni urednik Književne opštine Draško Ređep.
Nagrada se sastoji od diplome, novčanog iznosa i knjige izabranih pesama objavljene na srpskom.Nagrada će biti uručena krajem 2014.godine.
Dosadašnji dobitnici naše nagrade su: Husto Horhe Padron (Španija), Vjačeslav Kuprijanov (Rusija),Julijan Kornhauzer (Poljska), Stefan Augustin Dojnaš (Rumunija), Tomas Transtremer (Svedska), Carls Simić (SAD), Tito Patrikije (Grčka), Miodrag Pavlović (Srbija), Roberto Musapi (Italija), Euženio de Andrade (Portugalija), Rajner Kunce (Nemačka), Tadeuš Ruževič (Poljska), Pavo Haviko (Finska), Pol Maldun (Irska/SAD), Ana Blandijana (Rumunija), Vesna Parun (Hrvatska), i Petru Krdu (Srbija).
      ______ Ова одлука Жирија саопштена је данас, 22. јануара 2014. године тачно у подне у Римској дворани Библиотеке Града Београда. Прочитала ју је Ана Крду... 
Римска дворана, проглашење добитника Европске награде. 22. јануар 2014. Фотодокументација ЗАВЕТИНА
_______________
       Adam Zagajevski: 
……………..Poetika Vaše generacije, „Generacije `68” u Poljskoj, bila je direktni govor o stvarnosti. Kako sada, kao pesnik meditacije, gledate na te zahteve?

I dalje smatram da je i za poeziju i za prozu veoma važno uočavanje konkretnog, pa u tom smislu ti počeci nisu nešto što danas odbacujem. Međutim, čovek se menja, menja se čovek i pisac u čoveku, pa i mene danas više zanimaju određene posledice koje proističu iz opažanja konkretnog. I to što nazivate meditativnim tonom za mene je postalo nešto veoma važno, jer je to izgradnja određene unutrašnje stvarnosti. Ne na laži, već uvek, i stalno na realnim osnovama.
Odrastali ste u tvrdom komunizmu, a zrele godine živite u tranziciji, odnosno kapitalizmu. Ogromne promene za jedan život, a za pesnika i esejistu kao Vi, mnoštvo ideja…
Mislim da pesnik i esejista operiše na drugi način sa idejama, nego filozof i političar. On ne omalovažava ideje, ali na njih gleda iz drugog ugla. Jedna od najvažnijih stvari za mene sada jeste odbrana mašte, pa zato i postoji analogija između onoga što treba odbraniti u komunizmu i onoga što se javlja u ovom, novom kapitalizmu. U komunizmu je akcenat stavljan na odbranu istine. U situaciji, pak, kada društvo prelazi u kapitalizam ispostavlja se da treba braniti manje uhvatljive stvari kao što je duhovni život, kao što je mašta. Odbranom istine od neprestane laži politike bave se novinari, i nekada to rade jako dobro; umetnici, pak, brane nešto neuhvatljivije, oni brane određene vrednosti duhovnog života, određeni senzibilitet.
Šta je pad Berlinskog zida doneo Istoku, a šta Zapadu? Kako to prihvata običan čovek, koji se u tranziciji nije snašao? I kako on gleda na umetnost?
Ne slažem se sa tim da je običan čovek izgubio tom promenom. Dobio je da, recimo, može da otputuje u Irsku, da tamo stvori nekakav novi život i da se opet vrati u Poljsku. Međutim, rušenje Berlinskog zida za ljude kulture bilo je više politički nego kulturni događaj, pošto za one koji su pažljivo pratili kulturna zbivanja taj zid nikada nije postojao. Sada je nestala njihova neobična obaveza i privilegija patetične odbrane određenih vrednosti koje su tu odbranu zahtevale sve dok je taj Zid postojao. Zato je, u izvesnom smislu, upravo život ljudi iz kulture izgubio sjaj. I zato mislim da su ovi, obični, ljudi više dobili rušenjem Zida.
Da li se totalitarni komunizam i totalitarni kapitalizam sreću u jednom pravcu: neuvažavanju boga? U pesmama iz zbirke „Antene” ga tražite…
Razlika je ogromna jer je komunizam zabranjivao Boga; u SSSR, su, kao što znamo, crkve pretvarane u muzeje ateizma. Kapitalizam je, pak, u odnosu na boga ravnodušan. Iz tačke gledišta paradoksalnosti, svojstvene čoveku, može se međutim reći da je ravnodušnost čak veća opasnost nego aktivna borba sa nečim. Taj problem će se u dužem vremenskom razmaku pojavljivati, i u nekoj daljoj perspektivi umetnici i vernici će biti saveznici. U borbi sa tom ravnodušnošću…
Volite da pišete pesme o drugim umetnicima, piscima – Milošu, Brodskom, Blejku, muzičarima, poznatim ljudima. Potreba za dijalogom, ili odvajanje od zaborava?
I jedno, i drugo. To je naš dijalog sa umrlima kroz umetnost. S druge strane, radi se o sećanju, o čuvanju sećanja i pamćenju kulture. Ne bismo bili ono što smo da nije tih velikih ličnosti iz bliže i dalje prošlosti. Ali, ne vidim razlog za zabrinutost jer su te velike ličnosti tu, i uvek će biti sa nama. Strah od zaboravljanja nije ozbiljan strah, mada jednoga dana možemo zaista da se nađemo pred radikalnom opasnošću od zaboravljanja. U SAD, koje predstavljaju avangardu kapitalizma, svake ili svake druge godine pojavljuju se novi prevodi Homera ili Dantea. U Evropi se malo o tome zna, ali klasična kultura je u SAD veoma živa. Naravno, za određenu manjinu.
Kojim se piscima, filozofima, umetnicima iz ranijih vremena vraćate?
To je veoma duga lista, i teško je o tome govoriti. Sada držim predavanja na Čikaškom univerzitetu, i glavna ličnost o kojoj govorim je Platon. Pod uticajem tog Univerziteta počeo sam i sam da se Platonu vraćam. U poslednje vreme, vratio sam se  Tomasu Manu koga sam čitao kada kao veoma mlad. A tih ličnosti je jako, jako mnogo. I, iako me interesuju mladi, novi pisci, ja se neprestano vraćam nekim starim. To je i povratak mladosti, jer sam ih u njoj otkrivao.
Šta od poezije dajete svojim esejima, i obrnuto?
Ponekad mi se čini da pišem eseje da ne bih pisao previše pesama. Jer, nema ničega goreg od pesnika koji previše piše. Naravno, šalim se. U eseju do reči više dolazi misao, i u njega su umešana i naša čitanja, naše lektire. Esej je. Zato, više razgovor sa autorima, ili aktuelnim ili starim. Poezija je pre lični glas. Iako esej mnogo koristi od poezije. To vam je kao planinarenje: moramo da gledamo istovremeno i gore i dole, šta nam je pod nogama i šta je iznad nas. Eseji su gledanje na dole, a pisanje pesama gledanje u nebo.
Vaša čuvena pesma „Pokušaj da opevaš osakaćeni svet” možda najsnažnije pokazuje Vašu veru u poeziju?
Ta pesma govori o mojoj prvobitnoj spoznaji sveta, obogaljenog i osakaćenog. Moje detinjstvo je bilo u vremenu neposredno posle Drugog svetskog rata, i na mnogim kućama bili su vidljivi tragovi razaranja. I trajalo je to i u narednim decenijama, a meni se činilo da je svet takav; međutim, kada sam prvi put otišao u Švajcarsku, video sam da može da bude i drugačije, i da postoji svet koji nema rana, ni ožiljaka. Međutim, naš svet moramo voleti bez obzira na sve, pa je za mene suština poezije upravo pevanje o tom osakaćenom svetu. Što nikako ne znači mirenje sa nepravdom. Reč je o dubljem smislu: nepravde i društveni problemi se menjaju iz decenije u deceniju, a poezija…, ona mora da govori o nečem trajnijem.
U Vašem eseju „Opaske o visokom stilu”, objavljenom kod nas u 7. broju časopisa „Zenit”, kažete da smo tako prozaični… i pitate da li uopšte zaslužujemo poeziju. Da li?
Teško je shvatiti da je ono što je obično u životu istovremeno i nešto neobično, fascinantno. Kada danas razmišljamo o 16. veku u Evropi, o renesansi, dali bismo čitavo bogatstvo da možemo da provedemo jedan sat u Firenci. Međutim, mi nismo danas Firenca, i ne živimo u periodu renesanse, a opet, nešto magično u našem životu bez obzira na to postoji. I kroz sto godina, studenti će gledati na naš život sa istim interesovanjem i divljenjem, kao što mi gledamo na renesansu.
Anđelka Cvijić
objavljeno: 16.04.2008
     Izvor: EKSKLUZIVNO: ADAM ZAGAJEVSKI - Nešto magično u našem životu : http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Neshto-magichno-u-nashem-zivotu.lt.html

      _____________ Pogledati i : PESNICI SVETA: Pet pesama A. Zagajevskog :
https://sites.google.com/site/sazvezdez/zemnih-jada-do/petpesamaadamazagakevskog

недеља, 19. јануар 2014.

ГРАДИ СЕ БЕОГРАД НА ВОДИ: Завршен састанак Вучића и Ал Абара!

БЕОГРАД – Први потпредседник Владе Александар Вучић присуствовао је данас презентацији пројекта “Београд на води” који му је представио Мухамед ал Алабар, директор ноосноване компаније Еагле Хиллс.
vucic i al abar 1390043854 429745 650x487 ГРАДИ СЕ БЕОГРАД НА ВОДИ: Завршен састанак Вучића и Ал Абара!Промоцији су присуствовали и председник Скупштине Србије Небојша Стефановић, председник привременог већа Београда Синиша Мали и други чланови Владе Републике Србије.
Еагле Хиллс, компанија са седиштем у Уједињеним арапским емиратима, се фокусира на велике пројекте у области некретнина, на међународним тржиштима.
Компанија почиње са радом на пројекту “Београд на води“ и гради центар светске класе.
aleksandar vucic beograd na vodi foto blekberi 1390045910 429769 650x487 ГРАДИ СЕ БЕОГРАД НА ВОДИ: Завршен састанак Вучића и Ал Абара!Еагле Хиллс, инвеститорска компанија са седиштем у УАЕ, најавила је планове за финансирање и развој великих пројеката у области некретнина на кључним међународним тржиштима, са циљем да убрза раст локалне економије
Компанија је објавила почетак радова на пројекту „Београд на води „, уз подршку Владе Републике Србије , за изградњу центра светске класе у овој земљи.
aleksandar vucic 1390042998 429739 650x487 ГРАДИ СЕ БЕОГРАД НА ВОДИ: Завршен састанак Вучића и Ал Абара!Пројекат ће се градити захваљујући јаким билатералним односима између УАЕ и Србије , посебно након недавне посете принца престолонаследника, генерала Шеика Мохамед Бин Заједа, Београду .
Усмерена на партнерство и јачање локалне заједнице , компанија Еагле Хиллс ће се фокусирати на један од најкритичнијих изазова економије земаља у развоју – стварање радних места за младе.
Искориштавањем моћи технологије и промоције локалног људског капитала , компанија ће радити на промоцији свестране социо – економске добробити локалне заједнице .
Еагле Хиллс, која тренутно ради на више сличних великих пројеката широм света , има за циљ да постане једна од најугледнијих светских компанија за развој трзишта некретнина , што доприноси повећању грађанског поноса и тржишне конкурентности градовима у којима послује . Географски фокус компаније биће међународна тржишта с високим потенцијалом раста .
Компанија ради на развоју великих пројеката на пољу некретнина, од дизајна до изградње и управљања имовином , укључујући и пословне објекте у угоститељству и трговини , усвајајући најновије технологије за стварање снажних мотора раста за тржиштима на којима послује. Еагле Хиллс очекује да њени пројекти допринесу до 5 посто бруто домаћег производа (БДП) у градовима у којима гради своје мега пројекте .
nebojsa stefanovic 1390043836 429743 650x487 ГРАДИ СЕ БЕОГРАД НА ВОДИ: Завршен састанак Вучића и Ал Абара!Еагле Хиллс ће се фокусирати на изградњу модерног градског центра са објектима мешовите намене , укључујући стамбене и комерцијалне некретнине, трговачке центре, објекте малопродаје, угоститељства, образовања и здравствене центре.
Сви аспекти пројекта ће бити водјени од стране компаније Еагле Хиллс и њених локалних партнера .
Мохамед Алаббар ће водити компанију са својим тимом који има искуства у стварању пројеката оријентисаних према расту урбаних центара који стимулишу кључна подручја економског раста .
Алаббар доноси своју стручност у развоју градских центара светске класе , као на пример искуство у развоју урбаних центара на Блиском истоку и Азији, које је он осмислио и изградио. Такви градски центри постали су најпосећеније туристичке атракције у свету , које посећују милиони људи годишње и који стварају хиљаде радних места током изградње , али и након тога
Састанак вицепремијера Александра Вучића и власника инвестиционог фонда из Абу Дабија, завршен је нешто пре поднева, а детаљи разговора требало би да буду званично саопштени.
Подсетимо, у Београд је стигао власник компаније „Емар пропертиз“ из Уједињених Арапских Емирата, Мухамед ал Абар ради преговора о идеји за пројекат изградње „Београд на води“ у који је спреман да инвестира.
Тим Мухамеда ал Абара ће у Београду остати још дестак дана.
Уочи посете Мухамеда ал Абара, први потпредседник Владе Александар Вучић изјавио је да би реализација пројекта „Београд на води“, уз раст ауто-индустрије и пољопривреде, значила сигуран излазак из кризе.
Вучић је раније рекао да је ел Абар, власник компаније чије је дело највиша зграда на свету, „Бурџ Дубаи“, спреман да за почетак уложи 3,1 милијарду долара у „Београд на води“.
СНС је у изборној кампањи 2012. године представила идеју за „Београд на води“: изградњу, дуж десне обале реке Саве, у централној зони града, ексклузивних хотела, тржног центра, објеката за културу и спорт, комерцијалних објеката.
Одатле би зато, између осталог, морале да буду пресељене Главна железничка станица и Београдска аутобуска станица, а за удаљавање теретног саобраћаја потребно је изградити и још један мост преко Дунава, код Винче.
Извор: РТС


ГРАДИ СЕ БЕОГРАД НА ВОДИ: Завршен састанак Вучића и Ал Абара! - Правда

четвртак, 09. јануар 2014.

Маузолеј на Лорету, Нато агресија / Бела Тукадруз

....Овај текст сам написао пре деценију и по. Покушао сам да га објавим у своје време, али... Увек овде има Али. Што писцу срећу квари. На крају сам тај текст "сахранио", у ратно доба, у једно библиофилско издање. У време када су бомбардовали Лучане, Пожегу. Када су гранате преосравале српска гробља и када ковчези са тек сахрањеним покојницима доиста летеху, као на филму, у небо.
"Анђели Алијансе"  разараху са неба српске фабрике, и ону у којој је радио власник Маузолеја на Лорету.
Ако сруше  Маузолеја на Лорету, остаће о њему овај запис.
Тих дана и ноћи - бомбардовања, разарању беше изложен и Бољевац. Видео сам грозну слику побијених оваца на једној фарми у близини Бољевца. Шта је са бољевачким феноменом званим јарац Срле?Да ли је преживео?
Мушмуле у ноћи. Из циклуса : Стодевет одабраних фотографија - Сазвећђе Заветине, 9. јануар 2014

субота, 04. јануар 2014.

Неколико песама Стојана Богдановића

зарђао плуг под ведрим небом, симбол праве сељачке србије која нестаје пред нашим очима. мишљеновац, 2010. фотодокументација заветина

VII 
Дође ми некада да урликнем,
Али нећу да се чуде људи око мене и баш од
                                                                         мене.
Песма ако је права,
Није штета причекати,
А није ми ни криво,
Није ми ни криво дрво,
Ако је неко не дај Боже кривац,
То ће се открити, кад-тад,
А дрво је ту да се поред њега чека.
VIII 
Ја чекам песму,
А други, гледам их како некуда журе,
Не чекају ништа,
Рећи ће вам када за то дође време.
Рећи ће вам и ако их као брадоњу закују,
Можда је то прави говор, тај закивак,
Можда је то прави знак, не знам,
Ја чекам,
Чекам песму, а не плач,
Песму чекам,
Чекам да ми се укаже.
IX 
Од  људи се тражи мир.
Мени то смета,
Замислите да се ништа не догађа,
Нећу да будем миран,
Нећу, нећу, нећу,
Нећу и готово!
Ко хоће да буде миран,
Нека се смироше, ја нећу,
Нећу, нећу, нећу,
Чекаћу песму да ми се укаже.
Некима се указао брадоња,
А некима Bloody Mary,
А ја песму чекам!
И не помишљам да се смирим,
Док ми се не укаже. 
X

Он и ја живимо у различитим временима.
Тако, када сам ја чекао песма да ми се укаже,
Њему није било хладно, ни њој,
А ја сам се ту поред кривог дрвета смрзавао.
Он би све то посматрао одозго са висине,
Мртав ладан.
Али Он не мари ни за то ни за мене,
Њему су доктори теологије,
Од Арија на овамо прописивали такво и такво
                                                               понашање.
И он се придржава тога,
Иначе би они окрутни епископи,
Предвођени царем нашли другог Бога,
А мене би сви оставили на цедилу,
Да чекам без песме,
Да замишљам како песма и ја летимо,
А зна се и без њега,
Да човек и песма могу да лете,
Ако су заљубљени,
Ако су блесави,
Или ако су нашминкани.
Али нико није луд да лети сам,
Без песме човек је као птица без крила.
XI
Малог је оставио да се игра у песку,
Мора да прави људе,
Не децу, људе од блата.
Заиграо се у песку,
Правећи људе,
У заносу је направио неколико погрешних
                                                                      потеза,
Није био баш пажљив,
Мали је, немоћан је,
Људи су му се отели,
Почело је размножавање невероватном
                                                                 брзином.
За тај промашај није кажњен од Бога оца,
Нити је добио пацке од учитеља,
А није ни клечао у ћошку на, као мед жутом,
                                                ацтечком кукурузу.
Децу могу да праве и будале,
А човека могу да праве само прави људи.
XII
За моју песму није марио,
Посве је заборавио,
А ја сам је чекао,
Само да ми се укаже!
Док се он измотавао,
Када је постао Бог,
Чак, почео је да се прави важан
И да редовно игра игре које су му епископи
                                                   прописивали,
Њему, а и њима,
Од сабора до сабора,
Некада заједно са царем, а најчешће сами.
Одједанпут, Њему је синуло,
Досетио се да је то уносно,
Да га епископи и цар злоупотребљавају,
Да, свако је радио свој посао.
Брадоња се успротивио,
Разапели су га и попели на дрво,
Потом су га једногласно прогласили за Бога,
А ја сам остао поред кривог дрвета,
Своју песму да чекам.
Мени фали дашчица,
Можете мислити колико је фалило Њему,
Што је човек већи, више му и фали,
Али мени не треба царство Његово,
Ја само хоћу песма да ми се укаже!
XIII
Човек не може да не верује,
Гледаш га како он верује,
Био сам наиван све сам му веровао,
Све док се моја душа није појавила као песма,
Он је нестао, кроз пијавицу  се успео
Севало је, грмело је тако снажно и убедљиво
Запамтио сам то,
Цвеће у башти и на тераси потпуно је
                                                         упропашћено.
Епископи су га убили и причу су наместили,
У великој књизи, отишао је да би дошао,
Није ли то исто као,
Иди ми, дођи ми,
Не бринем више за њега,
И мртав се сналази.
 
      ________Извор: СТОЈАН БОГДАНОВИЋ КРИВО ДРВО, Ниш, 2013: видети више: http://www.stojanbog.net/?p=711
исто.симболично, зарђале преврнуте колечке! фотодокументација заветина