Translate

ДИЦА СЗ

ДИЦА СЗ
Документационо информациони Центар Сазвежђа Заветина

субота, 26. децембар 2015.

Велики ОПШТИ И СТАЛНИ КОНКУРС "Заветина"


ОПШТИ КОНКУРС ЗАВЕТИНА

„Сазвежђе З“  и „СУРБИТА(р)“  (у даљем тексту  „ЗАВЕТИНЕ, Посебна породична Заветина“) расписују  стални општи ауторски конкурс  Свет у огледалу  - за оригиналне радове:
поезију (до 10 песама),
прозу (причу, кратку причу, приповетку, одломак из необјављеног романа, аутобиографије, мемоара, повести, летописа, родослова...писма),
оригиналне драме (одломак, до 16 стр. уобичајеног прореда),
есеј, оглед и књижевну критику (осврти, прикази  -  дела објављена од 1983. године до данас),
публицистичке и аутопоетичке  оригиналне радове (фељтоне, репортаже, полемике и др.),
преводе  и препеве  (одломке превода и препева  из дела српских писаца на стране језике, и одломке из дела страних писаца на српски језик),
интервју  (до  16 стр, уобичајеног прореда; један аутор може послати највише 12 интервјуа ),
путопис  (до 32 стр. уобичајеног прореда),
СЛИКЕ и легенде : Кратка- кратка прича (инспирисана фотографијом, један аутор може послати до 12 кратких-кратких прича)  (Од приспелих радова, „Клуб З." ће објављивати недељно по једну одабрану причу на страници:  Друга, друкчија НЕ(ПРЕ)ПОЗНАТА СРБИЈА),
предања  («Предања из мога краја» - један аутор може послати највише 24 забележена предања).

Овај Конкурс је намењен свим писцима, од 19-99 година, без обзира на држављанство и место становања.
Конкурс је отворен од Божића 2016. године, па на даље.
То је онај прави и једини пут, природни, да се, убудуће, уђе,  у  Заветине.
Прилоге ван општег конкурса – више не примамо (рачунајући и прилоге бивших чланова «Групе Зз»).

Услови: Радови треба да буду достављени електронски, у прилогу – као отворени документ (Word), на електронску адресу  zavetine@verat.net  . Дужина рукописа: као што се тражи, горе . У изузетним случајевима, уредник може одлучити да прихвати и дуже рукописе.  Формат: фонт: Times New Roman; величина фонта: 12; размак између редова: Before: 0; After: 0; Line spacing: Single. 4. Параграфи: форматNormal; први ред: увучен аутоматски.... фотографије се – подвлачимо - шаљу посебно... као електронске фотографије... - Прилоге, који пристигну а нису припремљени по овом упутству нећемо  узимати у обзир. Око недоумица, погледајте упутство за припрему рукописа у дну локације  „Клуб З." .

Радове бира Оснивач «Заветина» уз помоћ помоћника.  
Радови без потписа,  тачне адресе становања, броја телефона и интернет адресе аутора, као и обавезна краћа биографија, сматраће се неважећим.
Одабрани радови или одломци биће публиковани, после уобичајене редакторске процедуре, на одговарајућим локацијама «Сазвежђа З», а нешто касније линкови публикованих радова ће ући у Сурбита(р) – Прототип Енциклопедије Заветина, где ће бити доступни за претраживање и листање у сваком тренутку, све донде док «Сазвежђе З»  буде постојало. Неки од најуспешнијих радова биће штампани и у штампаном издању књижевног часописа «ЗАВЕТИНЕ+». 



У Београду, Недеља,  27. Децембар 2015.   Оснивач «Заветина», М. Л.


...Користимо прилику да обавестимо све заинтересоване да су још увек у току и два позната неофицијелна књижевна конкурса ЗАВЕТИНА и да се предлози за ове награде примају до  Богојављења, тј. до уторка  19.јануара 2016. године.

Дрво живота. -Награда се додељује , кад се доделе све могуће награде у Србији и бившој СФРЈ.Награда се додељује оним књигама и ауторима који афирмишу, актуализују или проблематизују феномен изгубљене древне науке, спектар живе традиције, књижевности и алхемије, без обзира на жанр ( поезија, есеј, роман...). Награду чини : Заштитна повеља Заветина, одговарајућа садница дрвета (Бршљан, Багрем, Храст, Рајско дрво Звижда) , тестија препеченице, тестија прокупца; кафа са оснивачем награде; и, у понеким случајевима - објављивање новог рукописа ( до 100 стр. у Едицији Добитници књижевне награде „Дрво живота“.
Амблем тајног писма света. – Добитнику ове награде публикује се ЦД Изабраних дела (по избору Оснивача).
НАПОМЕНА: Издавачи, аутори, критичари, или друга лица или институције, предлагачи, шаљу најмање 1 примерак књиге новообјављене у текућој години на адресу: 11090 Београд, ЗАВЕТИНЕ, Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 (за Лукића)

петак, 23. октобар 2015.

Пронађен печат кнеза Лазара!

ОТКРИЋЕ печата кнеза Лазара у остацима средњовековног града Рудника је спектакуларан налаз до кога су у последњим данима овогодишње кампање дошли археолози Филозофског факултета у Београду и Музеја Рудничко-таковског краја. Били су запањени кад је из земље изронила метална плочица-матрица с минуциозно угравираним владарским грбом, карактеристичним шлемом украшеним бивољим роговима и натписом: "Господин Лазар кнез све српске земље". Печат је урезан "у негативу", као слика у огледалу, да би се читао правилно после отискивања у злату или воску.
- Реч је о јединственом налазу, до сад смо познавали само отиске печата на владарским повељама сачуваним у ризницама. По први пут пронађена је матрица којом су ти печати отискивани. Њу је могао да носи само кнез Лазар или његов најближи сарадник из дворске канцеларије - каже доцент др Дејан Радичевић који с кустосом Аном Цицовић руководи истраживањима.
Они истичу да је проналазак кнежевог печата дефинитивно потврдио важност средњовековног Рудника и наговестио да је у граду постојала владарска резиденција.
- Рудник је био врло важан извор Лазареве економске моћи, а печат доказује да је он боравио у њему и издавао повеље - каже др Радичевић. - Лазар је ширећи државу следио традицију Немањића и овладавао кључним рударским местима, од Новог Брда до Рудника, који му је био веома значајан.
Да би прецизно установили од ког је метала изливена матрица послали су је на испитивање у Републички завод за заштиту споменика културе.
- Спектрометријска анализа је дала невероватан резулатат, да је реч о аутентичној легури коју су направили овдашњи металурзи - каже др Радичевић. - Печат је направљен од легуре која садржи 80 одсто бакра, осам одсто олова, шест одсто калаја, два одсто цинка и један проценат силицијума. Суштински, то је оловно-калајна бронза којој су остали легирајући елементи дали посебне особине.
Стручњаци сматрају да је с печатне матрице отискивана предња страна жига и да је вероватно имала и други део.
Са археолошког налазишта на Руднику
- За другим делом печата и за остацима владарске резиденције потрага тек почиње - каже др Радичевић. - Печат који смо пронашли подсећа на "велики типар" којим је оверена повеља светогорском манастиру Пантелејмону, али и на печат с писма Дубровчанима.
Титула коју је Лазар користио на рудничкој матрици и тип витешког шлема старији од приказаног на рељефу у Хиландару, указују да је овај печат кнез користио у раној фази владавине.
- Вероватно је реч о периоду непосредно после 1373. кад је победио великаша Николу Алтомановића у сукобу око Рудника - каже др Радичевић. - Од тада овдашњи рудници и градови постају значајан извор моћи кнеза Лазара, а доцније деспота Стефана Лазаревића и Вука Бранковића. Овде је радила најдуговечнија и последња ковница новца средњовековне Србије.
Средњовековни Рудник није био заштићен зидинама и можда је то разлог за губитак и откриће кнежевог печата. Наиме, одмах после Косовског боја 1389. угарски краљ Жигмунд покренуо је поход на "шизматичку" Србију, а први циљ му је било освајање "Рудничке планине" и њених богатстава. Међутим, наишао је на жесток отпор и морао је да се повуче. Затим је 1390. безуспешно опседао Острвицу, главну рудничку тврђаву.
- Угарски упад је кратко трајао због неочекивано упорног отпора Срба, које је највероватније предводио великаш Никола Зојић - објашњава др Радичевић. - Зојић није учествовао у Косовском боју јер је остављен да брани северну границу, што значи да су Срби били свесни опасности од Угарске.
Угари су искалили бес на цивилном насељу Руднику.
- Лазарев печат смо пронашли у отпадној јами, као да га је неко бацио у задњем тренутку, да би спречио да владарска ознака буде пронађена и злоупотребљена - каже др Радичевић. - Тај археолошки слој указује да је град био спаљен и разорен. Током обнове преко необичне скривнице је подигнута нова велика грађевина, која је практично сачувала печат.
Ана Цицовић каже да ће од четвртка печат бити изложен у Музеју Рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу.
др Дејан Радичевић, Ана Цицовић
ОДБИО ДА БУДЕ ТУРСКИ ВАЗАЛ
Будући кнез Лазар рођен је 1329. као син племића Прибца Хребељановића, који је после Душановог крунисања постао логотет - канцелар на његовом двору. Одрастао је и образовао се на двору најмоћнијег балканског владара тог доба. Женидбом са Милицом из лозе Вукана Немањића, Лазар је практично ушао у владарску породицу. У борби племства после Душанове изненадне смрти, прво је постао владар моравске Србије, а временом и најмоћнији међу српским племићима. Одбио је буде турски вазал и покушао да као и Душан створи хришћански савез за одбрану Европе од Османлија. Папска Европа је одбила да му пружи подршку. Лазар је повео српску војску у бој на Косову који је био Пирова победа: Османлије су накратко заустављене, а цвет српског племства је изгинуо.
ТРГОВАЧКА МЕТРОПОЛА
Средњовековни трг Рудник био је цивилно насеље с густом концентрацијом солидно грађених објеката великих димензија, међу којима више православних и католичких цркава за приморске трговце. Град је био седиште трговачких компанија и администрације, са царином, дипломатским представништвом, резиденцијама, већницом, гостионицама и свратиштима за путнике.


Пронађен печат кнеза Лазара! | Репортаже | Novosti.rs

субота, 10. октобар 2015.

Ракићу нису опростили господство

МОЈЕ право интересовање за Ракића почело је када сам, пре много година, у једној антикварници нашао његову прву збирку, “Песме”, објављену 1903. године. Читајући те песме (“Жељу”, “Освит”, “Једној покојници”, “Искрену песму”, “Гроб”, итд), које нису личиле ни на шта што је пре њих постојало у српској поезији, постало ми је јасно да је управо Ракић био наш први модеран песник, чији сензибилитет више није имао ничег заједничког са старинском поетичношћу његових претходника. 
Овим речима професор Леон Којен, за “Новости”, објашњава шта га је привукло Милану Ракићу и инспирислао да сачини књигу “Песме”, коју је објавила “Чигоја штампа”.
Текст Ракићевих песама први пут је критички приређен, а у опсежном поговору Којен даје ново тумачење његове поезије и њеног места у српској песничкој традицији. Којен је први пут представио Ракићев опус хронолошки, као три веће целине које чине “Песме” (1903), “Нове песме” (1912) и касније песме које њихов аутор није издао као посебну збирку.
- Сам Ракић је поступио друкчије, јер је 1924. издао своје песме групишући их тематски а не хронолошки, и приређивачи његове поезије у томе су га следили све до данас. Али, оно што у овом погледу чини песник за живота не мора да обавезује касније генерације читалаца, критичара и приређивача. Ако нас занима шта је једна поезија значила у свом времену, па и шта је сам песник желео да постигне, морамо је сагледати онако како се развијала и мењала, а то тражи овакво издање које ће пратити њену еволуцију. Само се на тај начин могу добро видети и унутрашња разноврсност Ракићевог иначе невеликог опуса и његови дубљи квалитети који нису потпуно исти у његовој раној лирици, у нешто каснијим песмама косовског циклуса (писаним 1905-1911) и у позним песмама из последње две деценије песниковог живота - каже Којен.
ИДЕОЛОГИЈА И КЊИЖЕВНОСТ* Утичу ли идеолошке прилике и данас на оцену поетских и књижевних вредности?
- И књижевна дела и идеолошка схватања живе у истом културном простору и обострани утицаји међу њима увек постоје. У томе нема ничег рђавог, све док се идеолошки погледи не намећу на основу политичке или финансијске моћи: тога у некој мери има и данас, али у поређењу са комунистичким временима ствари стоје неупоредиво боље.
* Шта, поред овога, издваја ваше издање у односу на ранија?
- Вероватно зато што је сам Ракић одабрао и груписао песме за издање из 1924, каснији приређивачи ограничили су се на то да исправе најочигледније грешке у њему и на томе су се, нажалост, зауставили. Међутим, текст песама у том издању, пре свега када је реч о интерпункцији али местимично и више од тога, не одговара ономе што је Ракић заиста написао. О издању из 1924. бринуо је песник и Ракићев пријатељ Милан Ћурчин, који се Ракићу и понудио да му буде издавач, а не сам Ракић, који је у то време био посланик Краљевине СХС у Софији. Рукопис песама који је Ракић из Софије послао Ћурчину срећом је сачуван и он се данас налази у Архиву САНУ.
* Шта се види на том рукопису?
- Јасно се виде, поред неких исправки Ракићевом руком, и многобројне интервенције унесене другом, очигледно Ћурчиновом руком, које од тада па до данас кваре текст Ракићевих песама. Правећи ово издање, ја сам све те “наносе” отклонио, ослањајући се и на Ракићев рукопис послан Ћурчину, и на текст његових збирки из 1903. и 1912, и на аутографе његових песама, који се такође чувају у Архиву САНУ. Мислим да је на тај начин успостављен потпуно аутентичан текст Ракићевих песама и да ће читаоци, после толико времена, најзад моћи да читају тачно оно што је Ракић написао.
* Зашто се педесетих и шездесетих година прошлог века Ракић изненада нашао на удару критике, с последицама које и данас утичу на рецепцију његовог песништва?
- Судбина Ракићевог песништва после 1945. била је компликована, и то је један од разлога што сам овом издању додао дуг поговор који даје и општи поглед на његову поезију и осврт на њену рецепцију у комунистичко време. С једне стране, Ракић је увек остао школски писац, чије су песме самим тим стално биле доступне читаоцима. Али су, с друге стране, најутицајнији критичари тог доба (Зоран Мишић, Миодраг Павловић, Света Лукић, Јован Христић, нешто касније и Радомир Константиновић) бацили на Ракића неку врсту анатеме, тврдећи да “његова уздржаност, његово господство, у ствари његова надменост” имају “изразито грађански, класно-грађански карактер”, да његова поезија “не прекорачује норме грађанског доброг понашања” и “грађанског видокруга” и да јој зато недостају аутентичност и дубина (Павловић), штавише да су му песме “само претенциозне и празне, као и грађански духовни живот” (Христић), да “неке недобачености Ракићевог песништва” потичу отуда што “камерна лирика ниче тамо где се најмање осећа пулс класне борбе” (Лукић), најзад да је Ракић типичан представник “репресивне културе” српског грађанства, чија је поезија, пуна “речи без егзистенцијалног покрића”, углавном лишена праве вредности (Константиновић).
* Које су последице?
- Неоспоран ауторитет ових критичара, подржан идеолошком правоверношћу њихових оцена, учинио је своје: критичари другачијег мишљења о Ракићу (Зоран Гавриловић, Владан Недић, Никола Кољевић) нису успели да га у пуној мери одбране од ових оптужби, колико год да су оне почивале на неодрживом схватању како Ракићеве поезије тако и српске културе његовог доба.
* Каква је данашња слика о Ракићу?
- После званичног раскида са комунизмом, разлози иза којих је стајала официјелна идеологија тог доба одједном су се показали у свој својој голотињи. Али, уврежена мишљења никада не нестају преко ноћи. Нова, праведнија слика о Ракићу тек се ствара - рецимо, књига Јована Пејчића “Милан Ракић на Косову” (2006) лепо је осветлила ову важну епизоду у песниковом животу - али ће, чини ми се, бити потребно још доста критичког преиспитивања да се створи тачнија и целовитија слика о Ракићу од оне која постоји данас. То, по мом мишљењу, мада не увек у истој мери, важи и за читаво раздобље српске књижевности које су обележили Ракић, Дучић, Пандуровић и Дис у поезији, Богдан Поповић и Јован Скерлић у критици, а прва серија “Српског књижевног гласника” (1901-1914) у српској култури и књижевности уопште.
* Да ли је у Ракићевом опусу значајнија његова рана лирика или песме косовског циклуса?
- Рекао бих да се тек у великом распону између ране лирике и косовских песама види сва вредност Ракићеве поезије.
Леон Којен: Ракићу нису опростили господство | Култура | Novosti.rs

ЧЕТИРИ У ЈЕДНОЈ



Једна од најпопуларнијих и најомиљенијих поема српске књижевности "Мостарске кише" Пере Зупца, коју годинама наизуст знају генерације љубитеља поезије, објављена је пре тачно 50 година, 8. октобра 1965. Стихови који су постали симбол младалачке љубави, настали су готово случајно, стицајем срећних околности.
Присећајући се тог дана, Зубац за "Новости" каже:
- "Мостарске кише" су настале у Новом Саду, у просторијама тадашње Омладинске организације, где сам се затекао правећи друштво пријатељу и песнику Радету Томићу. Он је за загребачки "Телеграм", где смо обојица објављивали, куцао песму, ја сам се једно време досађивао, а онда сам сео за писаћу машину, увукао папир и за непун сат исписао "Мостарске кише". Можда би поема била и дужа, али више није било времена, јер је требало да обојица песме предамо на пошту.
Уредник "Телеграма" и угледни песник Звонимир Голоб објавио је у целини поему 21-годишњег непознатог песника, што је тада било неуобичајено. Поема је затим наставила да живи својим животом, штампана је као постер у ревији "Полет" и омладинском листу "Поп-експрес", потом у виду плаката у сарајевском часопису "Спектар", у листу "Здраво", као и улазница за једно ауторово књижевно вече у "Скендерији". Преведена је на више језика, а само у тадашњем СССР њен тираж у елитном часопису "Работница" био је 19 милиона и 750 хиљада примерака.
РАДОЗНАЛИ БРОЗМноге читаоце је копкало да ли се између Светлане, јунакиње "Мостарских киша" и песника ипак нешто догодило. - У Дому омладине 1969, уочи уручивања штафете, стихове је, на свој непоновљив начин, говорио Милош Жутић. У једном тренутку, у шаљивом жаргону, обратио нам се Тито: "Друг Бевц пита да ли је заиста нешто било". Изненађен и збуњен, одговорио сам одречно, а Броз је духовито закључио: "Да је нешто и било, песму не би ни написао!" - сећа се Зубац.
Јубилеј "Мостарских киша" издавачка кућа "Адмирал лукс" обележила је објављивањем књиге у којој су преводи поеме на 12 језика. У новом, другом издању, појавиће се још три превода, на немачки, шпански и грчки.
- Као млад човек, нисам ни сањао да ће ови стихови постати толико читани и да ће их говорити многи познати глумци - каже Зубац. "Мостарске кише" преко ноћи су ми отвориле сва врата и био сам радо виђен у друштву многих познатих и старијих колега. Матија Бећковић ме је као млађи брат водио на своје књижевне вечери. Публика је тражила да говори своју "Веру Павладољску", а он ме је подстицао да казујем "Мостарске кише".
Десанка Максимовић је једном приликом јавно рекла: "Штета што ово није написала женска рука!". Јуре Каштелан је говорио како ови стихови имају чудесну спиралу музике и емоције, а музику је препознавао и Зуко Џумхур и са чуђењем причао: "Кад год говорим `Мостарске кише`, увек чујем неку другу музику". Популарност поеме Душко Трифуновић је објашњавао чињеницом да је реч о чисто исказаним емоцијама које осећа свака генерација.
ЧЕТИРИ У ЈЕДНОЈ
У лику Светлане, Зубац је, каже, спојио четири своје младалачке љубави: Марију из Мостара, Веру из Осијека, Љиљану из Београда и Драгану Влајић, која је, као и он, тада била студенткиња, и последња је ушла у песму. Касније је постала његова супруга, а преминула је пре неколико месеци.


Поема 'Мостарске кише': Створена у једном сату | Култура | Novosti.rs

четвртак, 08. октобар 2015.

Нобел за књижевност Светлани Алексијевич



СТОКХОЛМ - Белоруска књижевница Светлана Алексијевич овогодишњи је добитник Нобелове награде за књижевност, саопштила је шведска краљевска академија, која је истакла њено "полифонијско писање, споменик патњи и храбрости у наше доба".
Награда за књижевност је четврто од овогодишњих Нобелових признања које је досад додељено.
Нобелова награда вредна је осам милиона круна (972.000 долара).


Нобел за књижевност Светлани Алексијевич | Култура | Novosti.rs

субота, 21. март 2015.

Mиодраг Мркић је пример интелектуалца... / Иван Цветановић



 Иван ЦВЕТАНОВИЋ*
                                        
                                              МЕСЕЧЕВЕ МЕНЕ**


Mиодраг Мркић је пример интелектуалца који се, за разлику од многих других у Србији, спремао читавих шесдесетак година да би оспособио свој критички ум да на објективан и стручан начин тумачи писце и књижевну сцену у Србији. На њега нико не може да утиче, из било ког разлога који није етички и есететски. То су два основна критеријума по којима се он влада док пише. И зато би га требало чешће ангажовати као члана жирија наших безбројних књижевних награда.
Да ли је његова критичка апаратура позитивистичка, миметичка, модерна, постмодерна, структурална, формалистичка, не утиче на квалитет његовог  књижевног суда. Код њега се не примећује одређена, управо читана литература из одређене области да би то свеже знање применио на одређену књигу или одређеног аутора. Његово знање је одстојало, слојевито је и у функцији дате анализе. Прагматично у његовој анализи се наслања  и на  истанчану интуицију и експресивно чуло.
Мркић се у анализу упушта на начин на који то раде ретки критичари. Једну од тајни успешног тумачења Мркић нам је и сам открио у једном свом исказу да увек несвесно усваја стилске одлике књиге о којој пише. А само они ретки имају знање, али и храброст да се упусте у лавиринт тумачења стила у одређеном  књижевном делу јер je још Гиро  дефинисао стил као појам  који никако не трпи да буде строго формулисан и одређен. Авантура анализирања стилског поступка у делу је авантура како за критичара, тако исто и за аутора дела, а и за читаоца. Налажење етимона у једном књижевно тексту, како га је Шпицер формулисао, је духовна жижа тог дела. Да ли полази од периферије према средини или од средине према периферији он зна свој пут прецизног истраживача. И када на изглед импровизује свој пут до најтананијих  истина наталожене у тој уметности он то ради са опсежном припремом. И он  снагом своје интуиције и знања тумачи, раслојава, критикuje, убеђује, дефинише… Стицао је деценијама занат оштроумног и мудрог тумача српске књижевности. Да, Мркић се бави анализом књижевних текстова, јер су то отворене творевине којима струје разноврсне струје и утицаји. Он се не затвара у куле већ анлизира дискурс који је слободан од било каквог утицаја. А он неприкосновени чувар те слободе.
Опус нашег критичара је прилично импресиван: четрдесетак наслова, двадесетак цедеа,  на десетине огледа и критика у књижевној периодици, неколико радова о ликовном стваралаштву, вербално-визуелним уметностима и фотографији. Све ово говори колико је Мркић активан и интелектуално и духовно креативан.
Већ на самом почетку својих Огледа о поезији Мирослава Тодоровића, говорећи о књизи После свега, Мркић најбоље доказује своју директност када каже да ’’Данашњим аутентичним песницима није лако. На сцени су песници политикантско конјуктурни… Да тешко је “проклетим’’ песницима у свету поезије: фолк  лирике, турбофолк лирике, народњачке”.
Покушавајући да заштити песнике за које је уверен да су уклети, он нема речи утехе за оне друге, који покушавају да се изразе на начин на који их њихов таленат или прецизније, неталенат прогони. Тодоровић је по Мркићу, један од оних српских песника који “у изразу користе метафорично симболичку супстанцу’’, и који у својој запитаности пред светом наговара свог двојника у себи да постави питање:


Шта после свега
После живота
Ових стихова

А онда, без страха или било какве зебње храбро га наговара:

Пођи у шуму и потражи од песме лека
Врати себи на начин којим се река извору враћа
После свега
Стихова
Живота
Ничега

После свега
Склопити књигу
Осмехнути се незнанцу у огледалу

После свега није ламент над својим животом који је дошао у фазу преиспитивања. После свега је наш песник схватио да
                                                            Песми не требају речи
Да знакови који означавају означено немају такву снагу као што имају симболи дубоко сакривени у наборима песничког бића и утехе речи у камену. Позно спознаје истину поезије. Који српски песник признаје да касно спознаје истину поезије? Само они искрени који доживљавају себе као пуки преносиоци, медији истине са друге стране. Спознати истину поезије, па било то и најпозније што један живот може да поднесе, је искорак у онострано. Мркић је уверен да “песник Тодоровић скоро достиже прапочело. Староиндијски ОМ и то да кажемо-преомску тишину. Дакле Апсолут, Празнина, Нигдина… Песник Тодоровић неким ирационалним вруљама духа-душе слути –скоро да изговори - да дотакне Апсолут-или један од његових еквивалената, синонима-Тишину.’’
Говорећи о књизи Потоња верзија Мркић нам предочава да песника Тодоровића мучи агностицизам и да се нимало не устручава да пређе непрекорачиву границу спознаје чинећи све то поетски у простору великопосвећеничких мистика. У праву је Стојковић када каже да Мркић о књигама пише тако што их анализира готово ред по ред, стих по стих, као што је својевремено радио Богдан Поповић. Он не посустаје ни у јеном стиху. За сваки стих, макар понекад био и просечан, он има неизмерно много љубави. Тумачи га  као да је последњи написани стих.

ЦРНА МРЉА обасјана
Светлошћу  је виднија од
Цветлости

Го крик
Мој животопис…

У епилогу  је разрешење… Књига је поражена.

ПУТНИЧЕ
Залуд  ти књига
Перу се  дух вечности руга


        Срба Игњатовић у поговору Потоње верзије  пише да поетски текст   Тодоровића ван сваке сумње иде у ред оних модерних песничких творевина  што се не могу догледати ни тумачити nа основу једног и једносмерног  читања. И заиста, оно што је Станли Фиш, луцидни и проницљиви критичар, теоретичар и професор увидео и међу ретким указао да вредност књижевног текста зависи од читања и тумачења.Читалац је у центру пажње. (Фуко и  Барт су аутора прогнали из текста још пре пола века..) Песма постаје песма  тек када читалац почне да чита и тумачи. До тада је песма низ знакова поређаних на папиру у виду стихова.
       Читалац Тодоровићевих стихова има посебну привилегију јер му  песник пружа неизмерно задовољство медитирања и маштања над смислом. Симболи којима се служи нуди аутентичну тајну. Ону за коју је Маларме  рекао да представља неку унутрашњу лепоту коју осећамо да постоји, али је тешко претопити је у видљиве појмове. Шта та потоња верзија представља? Отворену подршку читаоцу да креира своју верзију песме и да се осети као стваралац, сам песник. Мирослав свог читаоца уводи у лавиринт свог
стваралаштва и као да жели да сваки његов читалац постане песник. Он му  даје, кроз своје песме савете како продрети у сопствене дубине и тамо пронаћи зрно талента које ће кроз читање нарасти у песму.

Чита, за смисао се мало пита:
Песма нађена... као да није сама жена
Песма попрскана тамом ума,
Бесциљни ходочасник њеног друма
У заносу блеска рањена успомена.

       Поред Игњатовића и Мирослава Лукића, Саво Пенчић, Горан Максимовић, Иванка Косанић, Драгиња Урошевић... сви они као да исписују свако на свој начин, проширени текст о ономе што је Мирослав сам рекао  „свака књига, песма... је једна од низа могућих верзија“. Писац вазда сумња да је објављена верзија најбоља. И та сумња га мором гони на даље писање, или  тумачење, свеједно. Књига Земаљско и небеско је доказ песникове упорности да докаже да је трансцеденто суштинско у доживљју света. Његов лирски постулат  је вечност и вечно:

ОХЛАДИЛЕ се песничке књиге
Језик песнички светли/над списом потомака
У СНУ са мртвима пребирам речи
За песму која је живот мој јесте књига
Усудна стихографија земље и неба

      У  Јеванђељу по теренцима или књизи  Свети мученици, догађаји су аутентични, а и ликови. Патње печалбара, те ретке врсте , издржљиве и  храбре врсте која одолева времену, даљини, самоћи, тишини...

ЦРНА МРЉА ОБАСЈАНА СВЕТЛОШЋУ
Је виднија од светлости

Го крик
Мој животопис

       Мркић каже да његови јунаци имају дубоку и трагичну свест пораза,  промашености живота. Беда, која је лајт мотив њиховог скученог живота постаје лирска социјала. Давно српски песник није певао о овој теми. А  Тодоровић то ради из дубине личног искуства.
Ветар понад гора је књига искрености. У њој Мркић налази Тодоровића у  његовој тишини и вапају да пронађе коначне мудрости, чисто биће, мистичну природу човека. А то се постиже само аскезом.Тако песник открива  Божанско у поезији и природи.

Подношљив је живот
Кад си завршио са животом

      Нека овај стих буде отворени стих за нова дописивања читаоца и других Аутора. И нових тумача Тодоровићеве магије. А господин Мркић и у својим  осамдесетим годинама има истанчани слух да ослушкује дамаре српске  књижевности.




*
Иван Цветановић (1958, Ниш). Докторирао на  славистици, на универзитету Илиноис у Чикагу. Предавао је на Харпер колеџу у Чикагу, у коме је живео 17 година. Пише поезију, прозу, драме, есеје, научне радове. Преводи са енглеског. Објавио осам књига и стотине текстова у периодици... Живи у Нишу, где предаје на Департману за новинарство Филозофског факултета у Нишу.

**
Mиодраг Мркић: Огледи о поезији Мирослава Тодоровића, 2011. 
__________________________________
 = Препорука (из пропратног писма М. Т.)
Драги Мирко, 
иако сам завршио са слањем текстова за о. г. овај Цветановићев текст  заслужује да буде оглашен у Сазвежђима. И не само у Сазвежђима.  У првом реду због честитог Мркића и његовој посвећеничкој служби речи, а све на ползу књиге. Мислим да таквих више нема, да се неће поновити. И тебе, у својим размишљањима сврставам међу ретке подвижнике књижевности. Међу оне који живе за књижевност. О томе намеравам и да пишем... 
Срдачно, Мирослав