ШИРОК ВИДИК

ШИРОК ВИДИК
Поглед кроз "Капију Звижда". Имање "Заветина"...

Translate

ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

уторак, 9. октобар 2012.

Otvoreno pismo Bošku Tomaševiću / Radivoj Šajtinac



Potpis jeseni (fotodokumentacija Zavetina, Mišljenovac, 2010.
 Boško Tomašević
NIGDE  NIKOG
_________________________
 Ovo  štivo  ispisala je osetljiva mudrost i mudra  osetljivost.Autor sledi, i bez skrivanja, i ustezanja ukazuje  na  pisanje Logosa ,njegov bezobalni diktat,
U ovoj pripovesti arheologiji  prepliće se biblijsko, mitološko, htonsko, filozofsko, antropološko, etnofantastično i fenomenološko stanje večnosti beskraja, u prostoru i vremenu i to  na uzorku gde počiva Panonija,  sve u grotlu istorije i predela, neba i reljefa,prirode i ljudskih znakova, tajni i sudbina.
Rečenicama koje slikaju, slikama koje govore , znače i zrače, u  tekstu poput  fuge i neprekidne sonate,Tomašević kroz pesničku  asocijativnu detekciju  uskoivitlava na primeru porodične sage ogroman prostor značenja koji je posledica samooostvarenja teksta, samoiznenađenja i samoootkrića u istom.To se u prozi  ostvaruje vrlo retko i uspeva samo ponekima.
Ator ne piše o nečemu već kroz nešto ,smenjuju  se pasaži različite kako  formalne tako i  semantičke određenosti, prelazi  se iz unutrašnjeg monologa, kroz narativni alter ego u svedočenje o trećem licu ali je sve u zahtevnoj ,bogatoj, teksturi,ponekad poput slika  Jakoba Van Rojzdala, Avekampa, Brojgela ili Konjovića, ponekad kao veličanstveni igrokaz u ekstertijeru gde se događaji pretvaraju u doživljaje ,ponekad kao kamerna,  metaforična fuga poput scena iz Bergmanovih  filmova.Reč i pisanje,bagrem i zvezde, dnevna čudesa i noćni predeli,smena pustoši i melahnholije, indignacije i sećanja, bolova i vejavice, rekvizitarijum,,herbarijum,terarijum, akvarujum i  sve što se nađe na putu tog pisanja kao samoispisivanja, tog muzilovskog samostvaranja knjige jeste nanos snažnog a sugestivnog, kontrolisanog poetskog jezika gde se jedna  Ravnica pretvara u dno mora  ili vrh života, ono što  je bilo ili ono što će biti a sve u poetskoj sadašnjosti govora, predistorju ili post istoruju.Svega.Potomci Vuka Isakoviča, putnici i tragači, junoše i muževi , pitomci, studenti, Hefestovi, kovači,potomci Edena ,oficira kraljevske vojske i onog što će drugim povodom steći utočište u zimzelenom,alpskom delu Evrope jesu protagonisti ove dramatične ali  nikad patetične poetske ispovesti koja svoje  obrte stiče  na mestima jakih epifanija a ne  puke ,narativne funkcionalnosti.Ovde je siže kao fuga, kao potkožni ili podnebesni monolog , trajan kao opstanak na  Ravnici u tom susretanju tla i nebesa.
Ovo je pisanje koje ide ka pisanju,nesaznajno, pisanje kao izgovaranje velikog praštanja,autobiografija o Ravnici, s porodicom, bližnjima, vržnjacima u haosu, ratovima, svetkovinama iz detinjistva,  ali bez uopštavanja istorije već u gustoj poetkoj marinadi,  od začina i ozarujućeg  a ne usmrćujućeg znanja , od svetog bleženstva pisanja kao blagodeti pisanja u susret punom  melodije i vlage,, podteksta i boje, sve u službi uzvišene zablude bez koje i nema pisanja
 S jedne strane nežna  i nepregledna sonata snegova u iskonskoj potvrdi pustoši, s druge strane pustoš gradova bez duše i toponomastika skrovitih ili prećutanih odredišta duše. Ne krije se ni udeo pesnika, filozofa, slikara,duhovnika,stradalnika i veličanstvenih lutalica
Iznad blata je Čovek volje, al i  melanholije.  Pred nesputivom večnošću su nade i pojave, ljubavi i drhtanja,  sveci i živuljke,konkretne scene i oštre,lične slike.
I pisanje protiv života kao i život protiv pisanja,hramovi,voćnjaci, kasarne,smrznute ledine i prozirna mora, bivše more u sudbini ljudi i  predela,kovači, oficiri, Hefest kao kosmogonijski  zanatlija, Heraklit, Aristotel,Parmenid, Trakl, Heldrelin, Celan, Crnjanski, Niče,Huserl, Hajdeger, Prust, mi bi dodali  Berhard i Bruno  Šulc -sve spojeno sponama opreznog nepoverenja da bi se desila priča koja traje u večnom prisustvu,  samobnovljiva i bez čitanja, kao dokaz da je pisanje  Biće.I sve tako, do ovog vremena, do sebe kao naslednika,do pročitanih knjiga, univerziteta, biblioteka, katedri i ljudskih predela,Morao sam putovati,otresti se sofozma života i preći na pisanje.Bar dok mnome vlada snaga zablude.Ovo  je  delo misionarskog boravka poezije u prozi koje zaslužuje  i posvećenog čitaoca.

_________  Iz propratnog pisma Šajtinca:
"Časni Lukici, i ,ZAVETINO: saljem ovo otvoreno pismo Bosku Tomaseviću, pa vi odlučite,
moja je želja  da se kolebljivci okrenu čitanju Boškove proze i poezije.Steze vam ruku r, š,  "

________ Tomašević je dobitnik književne nagrade "Zavetina" "Drvo života", baš za ovu knjigu povodom koje piše Šajtinac (nap. urednika)

Ecumenical Newspapers

Ecumenical Newspapers
Уредник "Заветина"