Translate

ДИЦА СЗ

ДИЦА СЗ
Документационо информациони Центар Сазвежђа Заветина

субота, 21. март 2015.

Mиодраг Мркић је пример интелектуалца... / Иван Цветановић



 Иван ЦВЕТАНОВИЋ*
                                        
                                              МЕСЕЧЕВЕ МЕНЕ**


Mиодраг Мркић је пример интелектуалца који се, за разлику од многих других у Србији, спремао читавих шесдесетак година да би оспособио свој критички ум да на објективан и стручан начин тумачи писце и књижевну сцену у Србији. На њега нико не може да утиче, из било ког разлога који није етички и есететски. То су два основна критеријума по којима се он влада док пише. И зато би га требало чешће ангажовати као члана жирија наших безбројних књижевних награда.
Да ли је његова критичка апаратура позитивистичка, миметичка, модерна, постмодерна, структурална, формалистичка, не утиче на квалитет његовог  књижевног суда. Код њега се не примећује одређена, управо читана литература из одређене области да би то свеже знање применио на одређену књигу или одређеног аутора. Његово знање је одстојало, слојевито је и у функцији дате анализе. Прагматично у његовој анализи се наслања  и на  истанчану интуицију и експресивно чуло.
Мркић се у анализу упушта на начин на који то раде ретки критичари. Једну од тајни успешног тумачења Мркић нам је и сам открио у једном свом исказу да увек несвесно усваја стилске одлике књиге о којој пише. А само они ретки имају знање, али и храброст да се упусте у лавиринт тумачења стила у одређеном  књижевном делу јер je још Гиро  дефинисао стил као појам  који никако не трпи да буде строго формулисан и одређен. Авантура анализирања стилског поступка у делу је авантура како за критичара, тако исто и за аутора дела, а и за читаоца. Налажење етимона у једном књижевно тексту, како га је Шпицер формулисао, је духовна жижа тог дела. Да ли полази од периферије према средини или од средине према периферији он зна свој пут прецизног истраживача. И када на изглед импровизује свој пут до најтананијих  истина наталожене у тој уметности он то ради са опсежном припремом. И он  снагом своје интуиције и знања тумачи, раслојава, критикuje, убеђује, дефинише… Стицао је деценијама занат оштроумног и мудрог тумача српске књижевности. Да, Мркић се бави анализом књижевних текстова, јер су то отворене творевине којима струје разноврсне струје и утицаји. Он се не затвара у куле већ анлизира дискурс који је слободан од било каквог утицаја. А он неприкосновени чувар те слободе.
Опус нашег критичара је прилично импресиван: четрдесетак наслова, двадесетак цедеа,  на десетине огледа и критика у књижевној периодици, неколико радова о ликовном стваралаштву, вербално-визуелним уметностима и фотографији. Све ово говори колико је Мркић активан и интелектуално и духовно креативан.
Већ на самом почетку својих Огледа о поезији Мирослава Тодоровића, говорећи о књизи После свега, Мркић најбоље доказује своју директност када каже да ’’Данашњим аутентичним песницима није лако. На сцени су песници политикантско конјуктурни… Да тешко је “проклетим’’ песницима у свету поезије: фолк  лирике, турбофолк лирике, народњачке”.
Покушавајући да заштити песнике за које је уверен да су уклети, он нема речи утехе за оне друге, који покушавају да се изразе на начин на који их њихов таленат или прецизније, неталенат прогони. Тодоровић је по Мркићу, један од оних српских песника који “у изразу користе метафорично симболичку супстанцу’’, и који у својој запитаности пред светом наговара свог двојника у себи да постави питање:


Шта после свега
После живота
Ових стихова

А онда, без страха или било какве зебње храбро га наговара:

Пођи у шуму и потражи од песме лека
Врати себи на начин којим се река извору враћа
После свега
Стихова
Живота
Ничега

После свега
Склопити књигу
Осмехнути се незнанцу у огледалу

После свега није ламент над својим животом који је дошао у фазу преиспитивања. После свега је наш песник схватио да
                                                            Песми не требају речи
Да знакови који означавају означено немају такву снагу као што имају симболи дубоко сакривени у наборима песничког бића и утехе речи у камену. Позно спознаје истину поезије. Који српски песник признаје да касно спознаје истину поезије? Само они искрени који доживљавају себе као пуки преносиоци, медији истине са друге стране. Спознати истину поезије, па било то и најпозније што један живот може да поднесе, је искорак у онострано. Мркић је уверен да “песник Тодоровић скоро достиже прапочело. Староиндијски ОМ и то да кажемо-преомску тишину. Дакле Апсолут, Празнина, Нигдина… Песник Тодоровић неким ирационалним вруљама духа-душе слути –скоро да изговори - да дотакне Апсолут-или један од његових еквивалената, синонима-Тишину.’’
Говорећи о књизи Потоња верзија Мркић нам предочава да песника Тодоровића мучи агностицизам и да се нимало не устручава да пређе непрекорачиву границу спознаје чинећи све то поетски у простору великопосвећеничких мистика. У праву је Стојковић када каже да Мркић о књигама пише тако што их анализира готово ред по ред, стих по стих, као што је својевремено радио Богдан Поповић. Он не посустаје ни у јеном стиху. За сваки стих, макар понекад био и просечан, он има неизмерно много љубави. Тумачи га  као да је последњи написани стих.

ЦРНА МРЉА обасјана
Светлошћу  је виднија од
Цветлости

Го крик
Мој животопис…

У епилогу  је разрешење… Књига је поражена.

ПУТНИЧЕ
Залуд  ти књига
Перу се  дух вечности руга


        Срба Игњатовић у поговору Потоње верзије  пише да поетски текст   Тодоровића ван сваке сумње иде у ред оних модерних песничких творевина  што се не могу догледати ни тумачити nа основу једног и једносмерног  читања. И заиста, оно што је Станли Фиш, луцидни и проницљиви критичар, теоретичар и професор увидео и међу ретким указао да вредност књижевног текста зависи од читања и тумачења.Читалац је у центру пажње. (Фуко и  Барт су аутора прогнали из текста још пре пола века..) Песма постаје песма  тек када читалац почне да чита и тумачи. До тада је песма низ знакова поређаних на папиру у виду стихова.
       Читалац Тодоровићевих стихова има посебну привилегију јер му  песник пружа неизмерно задовољство медитирања и маштања над смислом. Симболи којима се служи нуди аутентичну тајну. Ону за коју је Маларме  рекао да представља неку унутрашњу лепоту коју осећамо да постоји, али је тешко претопити је у видљиве појмове. Шта та потоња верзија представља? Отворену подршку читаоцу да креира своју верзију песме и да се осети као стваралац, сам песник. Мирослав свог читаоца уводи у лавиринт свог
стваралаштва и као да жели да сваки његов читалац постане песник. Он му  даје, кроз своје песме савете како продрети у сопствене дубине и тамо пронаћи зрно талента које ће кроз читање нарасти у песму.

Чита, за смисао се мало пита:
Песма нађена... као да није сама жена
Песма попрскана тамом ума,
Бесциљни ходочасник њеног друма
У заносу блеска рањена успомена.

       Поред Игњатовића и Мирослава Лукића, Саво Пенчић, Горан Максимовић, Иванка Косанић, Драгиња Урошевић... сви они као да исписују свако на свој начин, проширени текст о ономе што је Мирослав сам рекао  „свака књига, песма... је једна од низа могућих верзија“. Писац вазда сумња да је објављена верзија најбоља. И та сумња га мором гони на даље писање, или  тумачење, свеједно. Књига Земаљско и небеско је доказ песникове упорности да докаже да је трансцеденто суштинско у доживљју света. Његов лирски постулат  је вечност и вечно:

ОХЛАДИЛЕ се песничке књиге
Језик песнички светли/над списом потомака
У СНУ са мртвима пребирам речи
За песму која је живот мој јесте књига
Усудна стихографија земље и неба

      У  Јеванђељу по теренцима или књизи  Свети мученици, догађаји су аутентични, а и ликови. Патње печалбара, те ретке врсте , издржљиве и  храбре врсте која одолева времену, даљини, самоћи, тишини...

ЦРНА МРЉА ОБАСЈАНА СВЕТЛОШЋУ
Је виднија од светлости

Го крик
Мој животопис

       Мркић каже да његови јунаци имају дубоку и трагичну свест пораза,  промашености живота. Беда, која је лајт мотив њиховог скученог живота постаје лирска социјала. Давно српски песник није певао о овој теми. А  Тодоровић то ради из дубине личног искуства.
Ветар понад гора је књига искрености. У њој Мркић налази Тодоровића у  његовој тишини и вапају да пронађе коначне мудрости, чисто биће, мистичну природу човека. А то се постиже само аскезом.Тако песник открива  Божанско у поезији и природи.

Подношљив је живот
Кад си завршио са животом

      Нека овај стих буде отворени стих за нова дописивања читаоца и других Аутора. И нових тумача Тодоровићеве магије. А господин Мркић и у својим  осамдесетим годинама има истанчани слух да ослушкује дамаре српске  књижевности.




*
Иван Цветановић (1958, Ниш). Докторирао на  славистици, на универзитету Илиноис у Чикагу. Предавао је на Харпер колеџу у Чикагу, у коме је живео 17 година. Пише поезију, прозу, драме, есеје, научне радове. Преводи са енглеског. Објавио осам књига и стотине текстова у периодици... Живи у Нишу, где предаје на Департману за новинарство Филозофског факултета у Нишу.

**
Mиодраг Мркић: Огледи о поезији Мирослава Тодоровића, 2011. 
__________________________________
 = Препорука (из пропратног писма М. Т.)
Драги Мирко, 
иако сам завршио са слањем текстова за о. г. овај Цветановићев текст  заслужује да буде оглашен у Сазвежђима. И не само у Сазвежђима.  У првом реду због честитог Мркића и његовој посвећеничкој служби речи, а све на ползу књиге. Мислим да таквих више нема, да се неће поновити. И тебе, у својим размишљањима сврставам међу ретке подвижнике књижевности. Међу оне који живе за књижевност. О томе намеравам и да пишем... 
Срдачно, Мирослав

субота, 14. март 2015.

Измишљена традиција?

ПРОВОКАТИВНИ есеј професора емеритуса Штутгарског универзитета Хајнца Шлафера "Кратка историја немачке књижевности", којим је бацио рукавицу у лице националној књижевној науци и устаљеном начину размишљања, изазвао читаву своју струку и читаоце, објављен је и код нас, у издању "Службеног гласника" и преводу Дринке Гојковић.

 Волфганг Гете, Томас Ман и Франц Кафка
Волфганг Гете, Томас Ман и Франц Кафка
Помало варљивим насловом, угледни германиста у књизи нешто више од сто страница, не упућује на сажету него на краткотрајну историју немачке књижевности, што је збунило тамошњу јавност која се дичи вишевековним континуитетом и традицијом ове литературе која је изнедрила дванаест нобеловаца, чак шест после Другог светског рата.
Шлафер је, по речима преводиоца, настојао да одреди шта је то у историји ове књижевности "типично немачко", и утврдио да је она само два пута, између 1770. и 1830, и између 1900. и 1950, произвела врхунске оригиналне вредности, захваљујући којима је могла да стане раме уз раме с другим великим националним књижевностима Европе, па чак и да испредњачи у односу на њих. Остало, од средњовековне до савремене књижевности, каже нам Шлаферова "Кратка историја", просечно је и пречесто епигонско, следило је стране изворе са закашњењем и није достизало тај ниво.
Његово дело из 2002. године, ударило је у стабилно језгро германистике, протресло дрво наизглед неугрозиве парадигме. Оцењено је као јеретичко и бесмислено, а реакције су биле прилично бурне. Стручњаци за књижевност нису пристајали на само два врхунца националне литературе.
Први период оличавају Гете, Шилер и Лесинг, а мерено склоностима данашњих професионалних књижевних историчара, каже Шлафер, међу најзначајније писце 20. века спадају Шницлер, Хофманстал, Карл Краус, Јозеф Рот, Музил, Брох, Рилке, Георге, Борхарт, Ернст Јингер, Роберт Валзер, Кафка, Тракл, Бен, Томас Ман, Деблин, Брехт, Бенјамин.
- Сви су они рођени пре 1900, готово сви су умрли пре 1950, дакле: њихова су дела настала у првој половини 20. века. Које бисмо ауторе из друге половине века могли да ставимо уз њих? Књижевна вредност се потврђује или открива тек касније, ретроспективно - пише овај аутор.
Говорећи о класичним текстовима који се обрађују у школама, Шлафер закључује:
- Ко са ученицима и студентима анализира одломке из Лесинга, Гетеа, Хофманстала или Музила, убрзо ће приметити да су они - у прози, као и у стиху - данашњем читаоцу постали толико тешки, страни и непрозирни као да је реч о херметичким текстовима авангарде. Времена су се преокренула: лако схватљиво је оно најновије, неприступачно је оно класично. Бесмртност која је као идеја лебдела пред очима немачке књижевности у њеним најбољим данима показује се, и кад се погледа на њен потоњи живот, као илузија. Историја немачке књижевности је кратка.

ИЗМИШЉЕНА ТРАДИЦИЈА
Најстарија немачка дела која су се без прекида до данас задржала у књижевном памћењу образованих јесу Лесингове драме, Гетеов "Вертер", неколике песме Клопштока, Биргера, Клаудијуса и младог Гетеа. Јединство немачке књижевности од осмог века до данашњице измишљена је традиција - пише Шлафер.



Немачка књига од три слова | Култура | Novosti.rs